Дело

Остало је једно средство: обратити се Валентини Марковној. Али при самој тој помисли — Стрепетова хваташе језа. Понос, самољубље, осећање честитости устајаху противу тога. И како ке она гледати на ш, који је срдито прекндао сваку напомену о заштити, — како ке гледатн она, ова жена, која готово за све људе држи да се могу продати и која се искрено днвила „глупости14 Стрепетовљевој, који се не хте користитн ни њеним новцима ни њеним везама? И сад ики њој, — њој, коју је он држао за претворну. развратну жену, која се игра вере. Али... мати... сестре ? И, најпосле, шта ке и како ке ?. . Он је огледао све путове, упињао се часно себи да набавн комад хлеба, — н шта је бнло ? Види се да је Чирков у праву,ион треба да нрође кроз то понижење — да иде молити.. и то кога?! Али само напоље, напоље из овога Петрограда! Напоље одавде!... Уз то сестра пише да у самарском одељењу банчином има празно место контролора, и да би управник одељења радо узео њега, кад би когод у Петрограду за њ порадно И Стреиетов оде Варњицкој. Валентина је Марковна, по обичају раднла у свом кабинету, кад јој лакеј достави да је дошао Стрепетов. Она га дочека зачуђено?... У то време зашто је дошао ? И он опази ово чуђеше у њеним хладнпм плавим очима и збуни се — Дошао сам к Вама послом, ша 1ап1;е! Од како је ступио у блиске везе с њом, звао ју је „гаа 1ап1;е.“ — Послом, Поле? То је чудновато. Седите и причајте какав Вам је то посао. Он стаде причати да му је мати болесна. — Треба Вам новаца? Онда узмите колико треба ? . — Не... Какви новци! — раздражено узвикну Стрепетов. успламтевши од главе до пете. —Ја сам дошао молити Вас, да ми израдите место. — Одавно је требало то дакажете... Најпосле сте се опаметили... То је врло лако удесити.