Дело

— Али не овде, не у Петрограду... — Не овде ? — чудила се Валентина Марковна. — Него у унутрашњости... у Самари... Рад бнх да будем код матере... Она је веома болна. Варњицка записа на листићу шта моли Стрепетов, и обећа да ће поћи још данас. Нада се да ће та ствар бити удешена. — Ми се, дакле, растајемо? — Јест... мора се... — Мени је жао, Поле, што ћете отићи. Пазите, дођите да се опростимо... Сутра сам слободна... Сутра у вече, а затим у суботу промазићу Вас. Она је то говорила с неким хладним цннизмом, од кога се Стрепетову кожа јежила. — Дакле, доћи ћете? — Доћи ћу. — И ја ћу брзо отпутовати на страну! — изусти она. И, поћутавши, додаде: — Али какав сте Ви при свем том, ипак, смеитан Дон Кихот! Ја бих Вам могла удеситн дивно место овде... временом бисте начинили каријеру... постали бисге човек од реда. а Ви се завлачнте у јазбину. А то све због Ваших накривпх погледа... Вашега ситничарства... Свака њена реч била је ударац бичем. Он је саслуша, слеже раменима и изиђе. А Валентина Марковна, гледајући за њим, помисли: — Баш је врло редак лудак овај мили момчић! Растанак који ће бити кроз који дан није је много жалостно. Време је било прекинути ту везу. 1Бој се јако почео удварати један туђоземски дииломат, н она није била с раскида удати се за њ. ГЛАВА XXVII Остало је ио што ио то наћи новаца, да бп их игго пре послао матерн. Стрепетов се слусти у „јазбине“ Ипата Никитнћа, надајући се да ће добнти од Наланина, али, ушавши у предсобље и вндевши старца, суморна, заиуштена, необрнјана, с места је разумео да се овде деснло нешто особито.