Дело

60 Д Е Л 0 — Хвала Вам. рођени, што сте к мени дошли... Колико Вам треба? — Сто рубаља. — Узмите више. Вратићете кад узмогнете. — Не, довољно је. Али га Черник ипак наговори да узме двеста. Стрепетов ватрено захвали и хтеде отићи. — Куда Ви? Да ручамо. — Хоћу да пошљем новац. — Сад је већ касно. — Онда, само телеграм. — Напишите овде. ГХослаћу момка, а већ Вас, тако реткога госта, не пуштам. И жена ће се обрадовати. — Жена ? — Да, а зар Ви не знате? Већ пма месец дана, како је Вера Александровна моја жена. Сећате ли се, још сте говорили да је њена лепота сувише земаљска, — осмехну се професор, весело жмиркајући својим маленим, подсмешљивим и паметннм очима. После једног тренутка би послат у Самару телеграм, да се сутра телеграфском упутннцом шаље сто педесет рубаља. — Е, а сада хајдмоте, драги мој, да ручамо. Равно је пет часова, а жена је моја тачна као хронометар Вера је Александровна већ чекала у ручаоници. Она се пролепшала, освежила и угојила. Очи јој сада гледаху мнрно п спокојно. ()дмах се могло видети да је срећпа. ()на дочека Стрепетова љубазно и стаде га коритн што их није походно. — Долазнће од сада! — напомену Черник — Мучно. По свој прилици брзо ћу отпћн одавде. — Куда? — Мислим да ћу у Самару. — Добнли сте место ? — Још не, али ми обећавају да ће порадити. — А ко ће раднтн? — Варњицка! — одговорп Стрепетов, црвенећн.