Дело

62 Д Е Л 0 8а недељу дана он је већ отишао из Петрограда, не опростивши се с Римом Михајловном, држећи себе недостојна изићи на очи тој девојци. Тужан, ни најмање налик на пређашњег наивног младунца, враћао се он кући. Први његови кораци у животу нимало нису били они, које је очекивао, и горки скептицизам већ се увукао у срце његово и помрчао веру његову у себе и у оне идеале, у које је веровао. Али буди како да је било тешко ово сазнање, у души је његовој живела храбра нада, да он ипак неће сасвим преверити... Још је пред њим цео живот Кад је после четири дана стигао на место и улазио V познату малену кућицу у једној споредној улици, њега обузе непојмљиво радосно осећање. Стрепетов са сузама обисну око врата својој матери, бо. лесној, јако постарелој, и дуго се, дуго не могаше отипнути од њених прсију, као да је на тим драгим прсима хтео да отплаче оно понижење и онај срам који је осећао. А мати, смешећи се кроз сузе својим дивним осмејком, говораше, милујући његову руку: — Ето видиш, Пајо, а ти си очајавао. Ето добио си место. Дабогме, часни и ваљани људи свуда су потребни... Паја се потруди само да се осмехне у одговор матери... Крај С руског Ј1. Ј1. Ј>.