Дело

92 Д Е ,1 0 Сретен седе, па, бацивши поглед на сто, рече: — Једнако радите! — Та јадан ми рад а гора година! Само прелиставам и прочитам тако по нешто. Него, ти радиш!... Сретен се поклони. — 0, молим... рече. — А... радиш, радиш! II треба! Сад си млад, здрав, пун духа!... И мисао је бујнија и машта већа; све то младићу стоји на услузи! Ради, синак, ради! — Та већ... колико се може... — Да сваки уради колико може и уме — ова би земљица цветала!... Али сваки не ће. Тек, ја сам задовољан што ти радиш! Нитам тамо, нека друштва: те гимнастичко, те стрељачко, те сад ово ново, лекарско... Свуда бриљпра твоје име... Видим тамо омладину. Неке беседе, неки крупни разговори. II свуда си ти!... Па и у књижевности! Читам приче, па критике... Жесток си ми критичар! — Хвала! — Реалиста, прави реалиста! Хоће стварност; идеализам баца у прах и пепео. Ту се видиш не слажем с тобом. О о * — оаштог — Ех, зашто! 0 томе би се дало много говорити! За то што је идеализам наша младост, младост човечанства. Одбацити идеализам значи — одбацити поезију. Идеализам је иотребан човечанству као и ваздух. Наука, напредак друштвени, нма семо захвалити идеализму појединаца. Да није било пдеалиста, ми још не би били људи, који би имали права на живот. Чујеш, синак! Ти си младић, ја сам старац; ти младујеш, а ја се сећам... Данас нисам кадар ни умом ни снагом тамо где си ти; али се сећам кад сам и ја некад могао тако исто. И зато је за мене младост златна а пошто је идеализам младост то је и он златан... Сретен га гледаше. Дође му на мах да му нешто рекне, нешто безобзирно, дрско, како је то обично сваком узвикивао, али се уздржа. — Па зар само ради тога што је идеализам „златанД како ви велите, треба да будемо сви идеалисте? Зар зато