Дело

94 Д Е Л 0 — То не мислим, али мислим да им се може и друкчије казати да не ваља. — Не слажем се! Свако зло треба иазвати својим именом. Критика мора бити отворена, и ја нисам могао гледати ни на што друго, него само на општу корист. II тпто ми је више за тим стало тим сам и оштрији. — Нисам против оштрине, шта више и одобравам је донекле. Али ово ннје оштрина, ово је грдња. Ти овде ниси крптиковао дело, него сн изгрдио пнсца, а то је од праве, управо такве критике, какву ти замшпљаш. далеко као што је далеко од неба дб земље. Ја овде читам фразе: „стварни реални животи; „пма ли писац очи да погледа око себеи итд. Тога је пуна твоја критика. Сем тога ту је и много вицева, алн не вицева духовитих него... како да се изразим... сокачких, или да и ја рекнем працим изразом: мангупских... Алп нема само онога што треба да има критика! — Како? Чега нема? — Нема правца. Из толикнх твојпх критика, пгго их од ово годину дана читам, да нисам могао видети твога правца, твога начела у књижевности. Ти у критици тражиш стварност, реализам; мефу тим ти, пишући своје приповетке, седиш и пзмишљаш. А људнма, који пишу, тако је потребно да знају шта хоће! Јер, ако они сами то не знају — онда како могу књижевности дати неки правац, ставпти јој на душу неке круипе циљеве и направити од ње неку друштвену моћ? — Па зар се из мојих критика не види мој правац? — Не. Што се види то је: да ти немаш никаква правца. Ја сам те хтео више иута звати да се с тобом о томе разговорим. Ја сам ти поменуо о разнпм правцпма између твојих радова и критика, да ти кажем још да ти се нп саме критике не слажу. У једној тражиш оно што сн у другој осудио и обратно. Разуме се да тп то ниси опазпо, па ни они што су с тобом — али ја, који седим и мерим сваку ствар озбиљно ]а сам то морао запазити. Сретену би врло непријатно. Он, који се нпкад не даде збунити, осетио је да је притеран до дувара. Али се узбуни његово частољубље.