Дело

ТРЖИШТЕ људскпх ТАШТПНА 357 Укус за гнмнастпком, песннчање п атдетске веџбе пренео је п у прпватан жнвот. За двадесет миља на све стране нпје бпло борбе, у којој пе би он,судедовао, нптп трке на коњу и пешке, нпти на чамднма, ни свечанпх сватовних ручкова, вечера, парада, једном речп, нпчега значајнога у околпнп, где њега не бп бидо као судедовача. На двадесет мпља око његове нурнје могао си видетп његову кобпду н кодица, бндо да је на гозби у Фаддетена. идп у Роксбнја идп у дому Уепшотову, плп у којега велпкога лорда, са којима је свима био на најбољој нозп. Имао је деп гдас, певао је „Јужнп вегар и обдачно небо“, а у хору подвикнвао на опшге задовољство. У дов је ишао у суром капуту, а н рпбу је у цедој гроФовији најбоље довпо. Гђа Кроде, попадија, бида је вредно мадо створење. Она му је писада оне ваљане побожне беседе. Као ваљана домаћица, она је у кућп све отаљавада са својпм кћерпма. бида ту апсодутнп господар, док је њему у спољним пословпма остављада одрешене руке. Њему је бпдо сдободно доћи и отпћп, и коднко хоће дана ручатп ван куће, јер је г-ђа Кроде бпда паметна жена п добро знада: кодпко кошта порто-внно. Чим је гђа Бјутова задобпда мдадога нопу у Краљичпном Кроде (а бида је од ваљане Фамнлије: кћп бпв. потпуковнпка Хектора Мек Тевпша) пграјући карата с Бјутом протпв своје матере, овога добида, бида му је мудра и штедљива женица. Адп, иоред све њене бриге, бно је опет пона у дугу. Последњих га десет годпна постпже да пдатн шкодарину п издржавање, које јејош његов отац погодпо. Године 179—, таман се он тога опростн, мораде платити опкдаду (у 100 двадесетпца протпв једне) кад на Дерби трци доби коњ Кенгур, протпв којега се он кдадпо. Морао је дићп новац са зедепашкпм интересом, и од то је доба непрестано таворио. Сестра га је овда онда помагада са по којом стотпном Фуната, адп се разуме само по себи: да је њему иомоћп бидо само у њепој смртп. Често бп рекао : — ђаво да цркне, ади мп Матилда мора оставитп подовпну својнх поваца. Све је ишло на руку баронету и његовом брату: да један другом ннкако пе ваде прсте пз чуперака. У многобројнпм породпчним придикама Сер Ппт је срећнпје стајао од својега брата. Мдади Пит не само да нпје довпо, него је чак стрпцу под носом подпгао једну зборнпцу. Роден се могао надатп теткнном нмању. Ове новчане прпдпке, ово спекудпсање смрћу и жпвотом, ова мучка борба око наслеђа заоставшине чпне те су браћа необично љубазна један према другом у тржишту таштина. Што се мене тпче, ја сам својпм очима гдедао: како је банкнота од пет Фуната уништида педесетогодпшњу братску нежност, п само се чудпм п крстпм, кад помнслнм: каква је и кодико траје љубав у онпх што још по земљп гамижу. Ко бп још могао и помпсдитп: да ће додазак таквога лпца, као што је Ревека Шарпова, као и њено поступно учвршћавање у мпдостн код свпју домаћпх пзмаћи оку гђе Бјута Кроде? Гђа Бјутпница, која је знада кодпко траје говеђи бут у кућн девера јој, кодпко се бела рубља за гдавно