Дело

ТРЖ11ШТЕ ЉУДСКНХ ТАШТиНА 51 Дотле никад није бивала у женском друштву. П ако јој је отад бпо пропалнца, то је био нпак уман човек. За њу је био разговор с њим тпсућу пута прпјатнпји, него разговор са чељадн њенога пола, с којпма је саддошлау додпр. Њој је подједнако досадна била и охола напућеност управитељпчпна и ћуркаста доброта сестре управитељичине, бенетање н оговарање у старцјих девојакв, п ледена тачност у класнпх учитељица. У те несрећне девојке није било нежнога, магерпнскога срца, а да га је било, онда бн је разонодпло и запнтересовало ћућорење оних малишанака, које поглавито њој бејаху поверене. Она међу њпма проведе две године, п да бар једна за њом зажали при растанку. Једино лице , уз које се могла најзад привитн, била је умпљата и нежна Амалија Седлејева. А ко се не бп још уз њу привпо? Ревека је гпнула од завпстн на срећн п положају оипх девојака, што су око ње биле. Често бн сама у себи зборила: — Како се ова само пућп п шепури, што је гроФовска унука! Гле, како пузе п како метанишу пред оном Креолком, само зато што је мплијунарка! Ја сам сто пута способнија н лепша, него она са свпм њеннм богаством. Образована сам као и она грофовска унука и сви њени фини прецп, а сви ме овде запостављају. Зар нису људи припремали најлепше забаве и излете, док сам код оца била, само да са мном вече проведу! Тако се она решп: да се ношто пото ос.зободи овога затвора, у којем сс нашла, и огпоче већ правпти сад на своју руку план за своју будућност. Тога ради гледала је да се користи свим средствима, која су јој при руци бпла, како би научпла оно , што ће јој доцније ваљати. Како је била већ упозната са мусиком а и језпцпма, она за крагко време савлада оно што се у оно доба сматрало као нреко потребно за женско. У муспцп се непрестано дотеривала. Једнога дана, кад све бејаху нзашле, а само она остала дома, изнснада је затече Минерва да веома тачно свира један комад, те јој одмах иаде на памет: како би могла уштедити учнтеља муснке за децу. Она саопшти Мис Шарповој: да у будуће предаје девојчицама и мусику. Ревека то одби, и први пут, н на големо чудо своје узвишене управитељке. — Мој је посао овде да говорим са њима Француски, а не да их учим мусицп, те да вама уштеђујем трошкове. Платите мп , пак ћу их и то учити — рече изиенада. Минерва је морала попуститн, и, разуме се, од тога је дана ннје више волела, — У мојпх тридесет и пет година — ово јој је сушта петина - још ми нико у мојем дому није смео ништа одбити. Отхраннла сам гују у недрима. — Гуја! Гудало! Тек којешта! — рече Мнс Шарпова маторој госпођици, која се није могла лако повратити од чуда. — Узели сте ме што сам вам ваљала за што год. Нема ту нико никому да захваљује. Мепи је ово место мрско, н ваља ми га оставити. У њему ћу радити само оно што мн је дужност. ' 4*