Дело

100 Д Е .1 0 — Ено ти куварице, па нек ти она епрема ћурку и тесто, за то имаш пара, а кад те ја молим да ми купиш шешир, онда ваздан причаш како се нема и не може. — «Јпет тај проклети шешир....? — Опет, да боме. — Ух ! — Петог дана: Ево ти позивнице у сватове; жени ти се некакав пријатељ. — А, морамо ићи. Ако не можемо узети кола да идемо на свадбу, отићи ћемо бар у цркву, да честитамо. — Можеш али без мене. — Зашто без тебе ? — Па ваљда тек нећетп тражити од мене да идем у старом шеширу. Он поче да певуши некакву песмицу. — То није лено од тебе, да ме тако једиш. Боље бар не говори о томе шеширу. — Па ти говориш, жено; мени твој шешир ни на памет не пада. То је питање још ономад скинуто с дневног реда, а ако те то баш једи, попиј на искап чашу хладне воде, па ће те одмах проћи јед. Она се савлађује да не бризне у плач , али једна јој се суза оте из левога ока и скотрља низ образ. Шестог дана : Обоје ручају и ћуте; само се чује звекет тањира и ножева. Тек што су иреручали, улази сусеткиња и с врата још пита, је ли купила онај шешир. што јој се допада. — Питај мога господина мужа. — Извините, рече он. седите вас две , а ја идем у собу, имам нешто посла. Сусеткиња брзо: — Шта зар још ниси добила шешир ? — II а нисам, да боме. — А клопфујеш ли ?