Дело

44 Д Е .1 0 пех. — Он, дакле, на првом меету цени морални елеменат, алп не одриче ни значај бројној надмоћности. Ово су у главном трактати војног искуства, које је написао човек талентован алп не војничког реда. Он нам је изнео принципе ратовања, које је дознао својом теориском студнјом ратова старога доба. Тај велики таленат — грађанин а не војннк — који је жнвео у XVI веку, кад, по уверењу многих, стратегије није ни било, изложио је стратегиске принципе такве, који су тек много доцније прнзнати за стварне и истинске. Зрелом логиком он је дошао до закључка, да је тајна победе у томе, да ее у датом случају умеју тачно околности познати и према њима удоситн најбољи пут победи. Макијавело се упушта и даље, и он одређује праву улогу стратегије и њен значај као науке. „Свака наука, вели Макијавело, има неких својих праеила и начела, по којима се треба управљати у датом случају у практици.“ Он ова правила не зове законима, него им прнписује само иогодбени значај, и по томе он их не сматра за вечне и непроменљиве. Он им ограничава примену под погодбама датога случаја т.ј. под приликама под којима се извршују. Зар ово јасно не доказује, да је стратегија, схваћена у смислу умења створитњ, поњати, оценити прилике и корнститн се њима , свакад била , јесте и биће основно начело — аксиом — војног искуства, и да другачега поимања не може ни бити, јер ирилике и околности садрже у себи све. Стратегија обухвата: пзбор базиса, операциског правца, објекта операција, фисичку и моралну снагу борачког елемента, таленат војсковофе шт.д. Све се ово уоквирило у теорију стратегије а под разним називима, принципима, максимима, правилима, нормама, типовима, шаблонима, облицима ит.д. Ну све се ово може назвати једним општим називом: стратегиски иринциии. Али сва ова 'начела — принципи — строго су зависни од стварннх прилика. Главни циљ — победа постићп ће се тек тада, ако се умеју да прнмене ова начела према стварнпм прилнкама.