Дело

152 Д к д о бистрини н решености свога владаоца, Књаза Милана М. Обреновића IV и способностн Његовог миннстра спољних нослова г. Јована Ристића јер ко год пажљпво нрочнта ову малу студију, уверпће се да се н оволико само за то иостпгло, што су два човека, у онако судбоносним ириликама за Србију, билн иа висинп свога положаја.* Ми нитп смо вољни, нпти сматрамо да је нотребно, да се но овоме иитању и у овој прилпдп упуштамо у нолемнсања и објашњења са Др. Владаном Ђорђевпћем. Алн зато држимо да пеће бити на одмет, да се поводом његовпх мнсли, које смо горе исписалн, учине извесне коиститације п утг.рде нзвеснп -кактп. Г. Др. Владан Ђорђевић, ппшући ове редове, то се јасно нз њих чпта, имао је памеру да образложп, оправда н глорпФнкује полнтпку наслона на Аустро-Угарску а ио потребн и нзазивања Русије која се у Србпјп водпла од 1881 до 1880 год. Тп нам нстн радовп сведоче даље, да узајамно наслањање г. Ристића на г. Владана Ђорђсвића п г. Владана Ђорђевића на г. Ристића није нова ствар н да та два господина дају једпо другомс потпоре и наслона већ из одавно би.10 у ио.1 нтнци, јавној нли закулисној, било у литературп, како се кад потреба покаже. Још само један навод односно одредаба Берлинског Уговора, које се на Србнју односе. II на нашу голему жалост, у том ће се наводу огледати, са како је мало и умешности и увиђавностп и обазрнвостн Србија бнла послужена на Берлинскоме Конгресу. Тиче се чл. XV. Берлинскога Уговора, којп се односи на положај српских држављана у Отомапској Царевпни и на права којасе остављају српским консуларним властима на отоманском земљншту. Тај чл. XV добио је тако значење и тако је примењен, да Србија, протнвно ономе што је утзрђено за све државе јевропске, противно ономе што ужпва Грчка од онога тренутка кадје постала независном и што је сам Берлпнскп Уговор дао Румунији, нема нраво на капитулацпје у Турској. Ствар је позната и прнзната данас п у међународно-правној науци, да је тај пзузетни положај Србпје дошао случајно, пз просте непажње нрплнком редпговања одредаба уговорних, који сс односе на њу. Нигде, нн у којој прн.1ипн. нпти је Берлипски Конгрес доиео какав закључак, нитп је у онште н једаи члан његов учннио предлог нли дао израза жељн, да се у ноглсду нрава на капитулације учини разлпка између Србије и Румуннје. Само речепи смисао несмотрено редигованог чл. XV могао је датп внсокој Порти ослопца да Србпји одрече оне за њу у толнко важније и драгоненије повластице, ко.је садржи у себп нраво капитулација, што она има да врши своју заветну мнсију пародну у простраппм земљама, које стоје под турском влашћу н у којима су утакмичари и сунарници народа сриског развилн своје најживље агитацпје. Несмотреносг срнскога пуномоћника иа Берлнискоме Конгресу допринела је знагно, да Србпја данас пма тежп, пеповољнији положај за заштиту п развнјање српскнх народннх иптереса у земљама Турске царевине, него што га има ма која друга балканска држава.