Дело

КРИТИКА II 1>Н1».1 ИОГАФИЈА 1 .>> Не можемо се уздржатп а да не наведемо овде пасус из књпге г. Рнстићеве, који се односп на ово литање и којн се налазн на стр. 241. Он је врло, врло карактеристичан. Рњо како гласн: .Кад се упореди чланак, којн обезбеђу.је Румунијн право јурнсднкцпје над њеннм поданнцима у Турској пзгледа, да је Румуннји, у томе обзиру, бољи ноложај створен но Србнјп; ну кад се даље види у нстоме чланку, да се и Турској то исто араво осигурава у Румунији мад турским аоданицима (ово је г. Рпстнћ сам подвукао, алн да он го нпје учинио, не би мн пропустнлн да учинпмо), онда мп морамо иретпоставитп решење, које је о Србпјп учнњено, пмајућн нешто п мухамеданског становнпштва у ослобођеним крајевпма, где бп Мусломанп, и ако су наши поданици, моглн давати повода свакојакнм заплетима, а двојство власти било је впше од ио века извор многпм тегобама па п крвавпм сукобима.* Ах. г. Ристићу, ако је н од вас, ово је већ сувпгае! Читајући овај паеус из књпге г. Рпстићеве, човек би морао себи створити овакву представу: На Берлпнском се Конгресу расправља ово питање о капптулацијама. II резултат су тога расправљања две солуције, које Копгрес ставља па пзбор Србијн и Румунпји. Или право на капитулације али нод погодбом узајамностн; илн без капитулација. Румунија усваја прву солуцнју, добпја право капитулацнје у Турској и уступа Турској право капитулацпје у својој земљн. Србија, пошто је њен пупомоћпик, а то ће рећи г. Јов. Рнстнћ, зрело расудио о сппм добрим и рђавим странама једне н друге солуције, решава се за другу. Нама је, збиља, тешко да кажемо све мислн, које пзазнвају у нама овн редовп г. Рпстићевп. II с тога, остављајућп читаоцима, остављајућп српскоме јавном мњењу, да извлачи из љих оне закључке, којн се морају извући, који се самп собом намећу ми ћемо се задовољигн тиме, да констатујемо. поред онога што смо већ рекли да се о овом ннтању никаква дискусија нпје водпла у Берлинскоме Конгресу, ове неоспорпе. несумњпве истине: 1) да у погледу капптулација не постојп никаква узајамност између Турске и Румуније, него да Румунија има, на осиову Берлинскога Уговора, право капитулација у Турској, докле Турска пптн има тога права, нити јој је нкад и на намет пало да га тражи за себе у Румунији: 2) да изузетан положај Србпје у погледу капитулације није последпца воље, намере сила потписиина Берлинскога Уговора, него Фнталне погрешке у редакцији чл. 15; п 3). да представник Србпје код Берлннскога Конгреса о тој разлпцн између Србнје н Румуније у погледу капнтулацпја, није нмао нн појма онда, кад је Уговор Берлннско потписан, н да су разло.зн које он сад, роз! ГасДо, као писац псторије, налази, да ту разлику иротумачп у корист Србпје, иросто бесмпслени и смешни. Додаћемо на крају само још то: да г. Рнстић не пише овде о стварима н догађајима, за које је црпао материјал нз друге руке, о којима може дакле бити допуштепо, да је рђаво обавештен, већ о ономе