Дело

КРИТНКА II БНБЛНОГРАФНЈА 155 дванаести час гурскоме господарству над лепнм земљама балканскнм настала је нова отмнчарска најезда, засновано је ново туђннско господарство на Балканском Иолуострву. За државе и народе балканске нема у чптавом деветнаестом веку, за све време које је протекло, од кад су почели покретп за ослобођење балканскнх народа, од кад су организовани први ембриони народних балканскпх држава, ниједног тако жалосног, тако несрећног, тако Фаталног догађаја, као што је Берлпнски Уговор. Наде на остварење народних пдеала балканских народа а ионаособ и у нрвоме реду Српства, одгођене су тада, и то у најбољем случају, за неколпке деценије; а за државе балканске, за Србију опет највише и у првоме реду, отворена је ера нових тешкоћа, криза и трзавица. Истом приликом силна Русија, после својих сјајних иобеда, кад су њене војске стајале пред самим вратницама Цариграда, морала је да гледа, како њени супарнпци и непрнјатељи иа јевропскоме Нстоку деле нлодове њених победа, а како се у псто време, између ње н њеног псторијског циља, како се између ње н Цариграда поднжу иове барнјере, стварају нове иреноне. Како страховита осећања мора да буди у срцу сваког српског на и сваког руског родољуба успомена на Берлински Уговор! Впло бн нам зар лакше и сносиги злосрећне последице његове, које нас даве ево већ нуних двадесет година, кад би то била каква од оних катастроФа, које се не дају пзбећн, кад би се у несрећи својој моглн тешнти бар мишљу, да смо учннили све што се могло учинитн да ту катастрофу отклоннмо. Али далеко од сваке утехе, која дајеосећање испуњене дужности, наш се бол претвара у очај, кад, бацив се даље у сећања н размишљања о свему што је нредходило Берлинскоме Конгресу, констатујемо жалосну нстину, да су рођене српске н руске руке саме сковале себп ту своју иретешку несрећу, да су је, шта више, скуио платиле големпм, преголемпм жртвама. Требало је да са Турском поведу крваве ратове најпре две српске државе, Србија н Црна Гора. а носле и сама руска царевнна, на да се отвори нуг аустро-угарској окуиацији Босне и Херцеговнне. На Берлпнском Конгресу Аустро-Угарска је нзводила своје завојевачке планове на Балканском Иолуострву, на рачун н Балканских народа (Српство V првоме реду) н Гуснје, дикговала је своју вољу, којој су се морали нокдонптн и Русија п балкански народи. Да ће то гако морати бити; да се Аустро-Угарска нрп расправљању нсточне кризе отворене херцеговачким устанком 1875 год. пеће моћп спречити да игра нрегежну улогу; то се, према општој јевропској снтуацпјн, могдо врло добро у нанред знати. П нрема томе сва тежина историјске одговорностн за све несреће, које је Берлински Уговор донео, пада на онога. који је узео пипцнјативу у развоју псточне крпзе, који је дао на тај начнн могућности да локални херцеговачки устанак изнесе на решапање иред ареопаг великих снла јевропскпх целокунно Псточно Пнтањс!