Дело

К»6 Д Е Л 0 У гцжој књпзи своје „Дппломатске Историје Србије за време српских ратова за ослобођење н иезависности, где је било места да се говори о том капиталиом пнгању, према коме се у главиом, да ие речемо готово и искључпво, има да цени рад, умешност и увпђавност државника, којн су управљали у тпм тешким дапима иолитиком Србнје, г. Рпстић је избегао брижљиво сваки говор о томе. Нигде ту нема једне речи, једне алузпје, која бп. бнло ишла на то да утврди, да је Србпја ио жељи Русије н по споразуму са Руспјом водила своју ратоборпу полнгику п угазила у првп рат противу Турске, било напротив да је она рат повела на своју руку, не тражећп савета нн од кога, не осврћући се чак на супротне савете, који су јој моглн бити дани од руске сграпе. II ако је, с једне стране то ћутање г. Рпстићево само собом било врло речпто. јер се нпје могло мислити, да бн г. Рпстпћ кад би нмао средстава да се брани п одбранн, пристао да трпљнво сноси тако тешке нрекоре, да допусти да ухватп корена страховита сумња, како је он главнн виновпик за недаће које су 1878 год. снашле балканске народе п Словенство, а међу њима Србију п Српство највише, и ако су с друге стране многи другп разлозн н уверавања бацали одговорност за рат на Србпју и на кабинет, у ком је г. Ристић био и душа и непосреднп носилац спољашње иолитнке: ми смо ипак све до данас остављалн питање отворено, очекујућп да г. Рнстић завршујући своју Дннломатску Историју нлн да своју последњу реч, или нродужи своје речнто ћутање, које би тада дало већ права да се његов смисао тумачп. Г. Ристпћ је, међутпм, сад проговорио. У осталом носле носледњпх полемика, које су се водпле у нашим нолитнчким листовпма око тога нитања. после тешке, нзречне н категоричне оптужбе, коју су нодиглн противу њега чланци „Одјек“-овн „Доктори Владан н Јован Ристић у српској спољашњој политицц“, ћутање до краја изведено, то је г. Рнстић добро разумео. зпачнло би толико нсто колнко и признање, колико и каиитулацнја. Друга књига „Диаломатскк Историје“ г. Ристикеве садржи иуно, ггз« речно, више иута ионовљено иризнање: да је Србија иовела ратоборну ио. литику и објавила ирви рат Турској, са.ча на своју руку, иротивно' жељи и иротивно савети.ча руским, и да је на тај начин Србија иринудила Русију да иреко њене воље ратује, другим речими увукла је у рат. Како је ово нитање од капиталне вредности, од судбоносног значаја, мн сматрамо да неће бнти пзлишно навести неколнке пасусе из књпге г. Ристићеве. којима се утврђује ово што рекосмо. „Та он је (први рат), велн г. Рпстић, у стварн н бно само увод у руско-турски рат, на њ се рачунало, као на непзбежну последицу. Ио јавеом мпшљењу Русије, Србијн н Црној Гој»н имао је следоваги многомоћеи хрншћански заштитнпк пре а после, као што се заиста н показало, да је рат руско-турскн н бно више ресултат струје еародне у Русији, но дело Рускога Кабинета. Цар .је, извесио. био за мир, а и његов