Дело

КГИТЛКА II БНБ.1Н0ГГАФИЈА 157 Канделар ионустио је више струји иопуларној, но својпм погледнма. (стр. 2). ,Цар, који је био претходно одоброо посету Кнежеву, примио је Кнеза (Милана) врло пажљпво у присуству свпју великих Кнезова, Министара и Генерала, којп су се десилн ту у његовом Главпом Стану. Ирнмившп за тим Кнеза (5. јуна) са његовим (Кнежевим) Мннисгром Спољашњих Послова заједно, Цар се изразио: ла сажаљева, што је Србија ирошле године објавила рат Порти, ну и ако се то догодило, његова се расположења према Србијп ннсу променила. Он Србију неће за боравнтн, а кад руска војска пређе Дунав, Србија јој се може прндружкти ако хоће“. (стр. 38). Даље одмах на странп 39, 40 н 41 г. Гнстић износн разговор, којн је он прнликом те посете у руском главном стану, у Плојешћу, водио са кнезом Горчаковом. Примајући савете кнежеве и обећавајућп да ће сено њима управљати, што, узгред будп речено, ннје учинио, г. Ристић се правда кнезу за прошлост и пзмеђу њих тим поводом настаје овај дијалог: „Мц смо се свагда труднлп, наставп Српски Мннистар, да се ирилагођавамо саветима Царске Владе, а што то пнје бнло и прн.шком последњега рата, то је с тога, што нам Царска воља пије била довољно протумачена. — Како то за Бога, Карцов (руски консул у Београду) је био зват у Емс п тамо је јасно чуо вољу Цареву? — Он је држао двозначан говор (1ап&а§е а 4оић1е зепз) птд*“ (стр. 40). „Ђенерал Игњатијев говорно је (истом нрилпком) Српском Министру овако: „Прекори, које вам Цар чннн због ирошлога рата, са свнм су нрнродни. Он је полагао славу своју на огпор мира, а вн сте га поеле22 год. владавине нзвелн нз његова кодосска н навелп на пут, који јепротиван њсговом срцу и његовом програму“. (стр. 42). Утврђујућн овако сам, па најиесумњивији начин, своју тешку одговорност нсторијску, свој страховнти грех према Србији, Српству, према свим балканским народима на и према самој Русији, г. Гистић као да не схвата, не разуме више, шта све то значи. Он се не правда, не даје разлога, који бн били кадри ублажнти колико толнко тежпну његовога греха, објаснити ње.гову заблуду. Ои нам се не представља као грешник који се исповеда, као покајник којн тражн опроштаја. Не, г. Рнстнћ севелича, поносн својим делом. Он тражи да му га српски народ упише у заслугу, п да се поклони његовој државничкој мудрости п његовим дпнломатским успесима. 11 само се таквом његовом крајњем одсуству разумевања свога положаја н своје улоге нма прннпсати, шго г. Ристнћ нде још и даље иа. мнслећн да наружи, да нонизи своје полнтпчке противпике из тога времеиа, пресеца себн једину олакшавну околносг пред судом историје, која би се могла наћи у томе. ако би се доказало да је ратоборна заблуда у том времену била оишта, и да тада никога ннје било, којп би видео нли само и слутпо. камо води Србију срљање у рат у нрилнкама. које