Дело

КРИТПКА II БИБЛИОГРДФИЈЛ 159 Копсервативце природе, он је бпо тром и неодлучан и у народном питању, па је лако разуметн, да је п у погледу на питање о првом рату бпо неодлучан н иротиван акцији....“ Сад г. Ристпћ допрнчава .још и то: како је Мариновић покушавао „да чак и Русију одврати од рата*, како је почео бно у том смнслу говорити и но сграним посланствима у Петрограду, те је на тај начин у толнкој мери павукао на се негодовање Цара и владе руске, да му је наређено да што пре остави Петроград. Милосав Протић, кога је г. Ристић, као свога човека, послао гакође био у Петроград у „Финансијској мисији“, тедеграФише, тако бар наводи г. Рпстић, 24. дец 1876 год. ово што следује: „Јављам, да је наш Послапик (Мариновић) просто отеран, и да не отпутова на леио, пмала бн посла и сама полнција. Његово понашање према Руспји, немнлице нападање на српску нолитику пред странцима лишп га царске милости. Цар га отиусти. изјавившн му своје незадовољсгво, а Наследник не хтеде га примити. Једва измолп да ноднесе писмо Кнезу“. Пок. Марнновић је оставио опшпрне забелешке о овим својпм важнпјим мисијама. II кад се те забелешке буду предале јавности. виднће се, да је много што шта и у овој прилпци бнло мало друкчије, него што то прпча г. Ристић. Али п у самој књизи г. Гистпћевој има података, ко.ји очигледно утврђују, да у овој прплпцн истина нпје била главна цнљ г. Ристпћева, већ да је бнло много удешавања рго <1ошо бгга. Кад г. Ристић сам признаје, као што смо већ видели, и да су п Цар и кнез Горчаков били одсудно противнн нашем првом рату, н да је Цар Александар II у опште био мирољубив, и кад се с друге стране зна, да је пок. Мариновнћ бпо човек ладан, одмерен, пун такта, вичан дипломатским нословпма што п сам г. Рпстпћ мора да му прпзна, — онда је тешко веровати, и да је његово неслагање са нолптнком владе српске. коЈа је у рат угазила, могло непријатно дирати Цара н Његовога Канцелара, и да се Мариновић, који је свој живот провео у днпломатскнм мисијама, н коме је нарочито петроградски дииломатски терен био иознат боље но икоме, могао заборавити толнко, да саојим крајње нетактнчким п недипломатским нонашањем изазове оправдап^ негодовање противу себе. Колико је мало вероватно, да се тако шг .огодило, доказује још и то, што сам г. Рпстпћ наводп, да је само и ..иико месецн после тога (јуна месеца 1877) кнез Горчаков у Илојешћу главом баш њега, г. Рпстпћа, упућивао да се споразуме са Мариновићем. Али кад би најзад у истипи стајало све онако како то г. Рнстпћ нрнча, онда би се можда пок. Мариповпћу могла да пребацп само претсрана ревност у служби добре, здраве политике, за коју се он, н ако је већ бнло доцне, и ако је већ коцка била бачена, залаже до краја. нештедимице, ломећи себе, излажући се негодовању руског Цара н руског Канцелара, код којих, узгред буди речено, он ужива најбољи глас и највеће иоверење. А у накнаду за то морало би се, у таквом елучају, одатн прнзнање нок. Мариновићу, да је он боље, јаеније но ико, него лн п мн-