Дело

12 Д К Л 0 Ви. етари, требало би да се манете тога иосла, није <>н за вас! — Што. синко? — Па... ил многих и многих разлога. — Па реци ми те разлоге; реци макар један. — Није ми могућно! — За што ? Ја вас још поштујем. У осталом... из самог поштокања према вама дужност ми је, да вам то рекнем! Овим евојим радовима ви убијате оно мало леиог гласа што сте стекли! — Е? — упита старац гушећи се. — Јест, јест, убијате! — настави Сретен све дрскије. Јер, ово, што сад иишете, не вреди више; не вреди бар за нас! II ми. који би вас, са ваших ранијих радова поиттова.ти, сад смо у грдној ненјтилици. Не знамо, просто, како да вас оценимо! — Ама, ко то ви ? — Ми, омладинци. Старцу се наиЈтегоше груди. Дође му да очита, да му очита како никад ником очитао није; нарочито га је Сретен дражио на то неким својим страшно изазивачким погледом али се уздржа. Слеже раменима, на загушљивим гласом Јтече: . Може бити, Срето синко, може бити! Тек мени се чини, да ово што сад пишем не уступа ништа ономе, што сам пре писао. Та ни је вам ни оно Бог зна пгга! — поче онет Сјтотен с неке висине. — Оно су само младићски покушаји, доб[та воља и — ништа више ! Па поче говојтити о Јтанијем раду Стевановом и његових другова, с таквим цинизмом, да старац нобледе. Доста! грмну он. — Доста! Ми, може бити по твојим појмовима, нисмо ујшдили све како т[>еба, али заиста нисмо Ј)адили на ИЈ)опасти српске књиге, као што ти хоћеш да кажеш! II то је. млади господине, безобразлук, тако багателисати све што ни је ваше !