Дело

14 Д к л о ствари. јеете, што је утврдио евоје раније иравило: да ее дрекошћу еве поетизава. Он је дреко ударио на етари ауторитет и — ерушио га. Све ћу ја овако! —- мислио је корачајући без циља. II мога ћу шеФа овако, док еамо нађем прилику да се закачим!... Него. куда ћу еад? Кући? — Мрзи ме; да одем мало до Коларца -— шат нађем кога тамо! II није ее преварио. Затече тамо Малишу, где ееди еа једним протегл.аетим, нлавокоеим младићем. Баш добро те доће! — рече Малиша. А миелио еам где ли би те нашао. Него, да ти представим једног мог пријатеља, етудента педагогике у Цириху, Петра Николића. То је твој велики обожавалац. Младић ее диже, с неким оеобитим ноштовањем приђе доктору и пружи му руку рекавши: Ма колико да ми је драга отаџбина, моју је радоет у повратку из иноетранетва увеличала нада, да ћу ее е вама познати ! Читао еам вас и заволео. али што еам елушао о вама то ме одушевљава! Сретен га погледа. Плаво, вижљаво момче, живих. сјајних очију и оштрих, маркантних црта тако, да кад то лице једанпут видиш, випге га не можеш заборавити. Нешто на томе лицу чудно утицаше на човека а то је оемејак, чудноват оемејак, који те и мами и одбија, који би узбунио и највећег психолога. Драго ми је г. Николићу — рече Сретен. — А још ее више радујем што ме прилика наведе да ее познам еа једним Србином, што иедагогику етудује. Ми смо ее сви бацили на друга поља, а међутим, ја мислим, да нам баш на том пољу треба радника! И еад отноче разговор. Николић раздреши своју торбу и окрете причати целу историју педагогике. Језик му је летео као подмазан. И.мена разних педагога, теорије, методи — еве то за чае изнесе нред ову двојицу. У гласу му је звонила хвалисавоет; дреко говораше о евојим уеиееима; а што је најглавније. не даде ее збунити.