Дело

У О АЗИ I. Пустиња ћути . . . А сри један златан Лагано гшови преко неба плава, Нигдје ни шума у пустпњекој ноћи Ни хуке вјетра, ни рикања лава. Лејило моја, и тн иусти миру Нек баци на те вео санка, моћи. Роб будан стоји иред шатором напшм. Ко црн минарет у дубокој ноћи. И љубав моја пред ложницом нашом. Вјечна, безстрепње и кад етрашно пр јети Потјера љута и страхотни иоклич II тешки тренут у коме је мрјети. Ти заспа слатко ко сањиви фикос Не слутећ тајно у засебној души, Да сваког часа пред шатором може Тај црн минарет да се у крв сруши . . . I I. Ла внћех сјенку кроз вртове твоје Ј ноћи глухој гдје се теби краде.