Дело

24 Д Е Л 0 ИЈЕСЖА ДРУГА Ја видјех сан: гдје журно небројен чарод један Са густих карпатскпх гора, ко обдак с внспна страшних, Мрачан, без слатког шума, суморног чела, слазн, У пуста дакијска поља... За собом слуша ромор II ропот вјечпих вала, лагано шго се губп Далеко за њим тамо — гдје бурни, разнгран Дњестар Љубп обале цвјетне, гдје плава Впсла шуми Пјесму стољећа давних, што звопн свијетлу славу Ноносних дједова њиних; и нрнча јасне дане II ведре небеске ноћи, што златну лнвају свјстлосг Из своје вјечите купе, на њене валовс чисте. ...Тек њежни новјетарац за њим се подиго летом Својим свиленим крилом, хладећ пм снурена чела, II носећ напитак слатки из густих, мирисннх шума II јасних дубрава цвјетних... гдје папуштенн, н’јсми, Осташе жртвеници, осташе вјечнти бози, С молитвом својом, којим, у дане давпијех љета, Падаху дједови сиједи у њина подножја света. Ја впдЈех сан: гдје журпо, пебројен парод један Прелазп дуге путе, уснаван санком ијемим ! Он гонећ рогата стада пред будне очп мамн Шнроку своју земљу, на чија поља јасна Витешка, давна прошлост засија света гробља... Земљу младостп драге на чијсм меканом крилу Саслуша чудне бајке и мутне и дуге приче 0 борбн вптезова, шго поља земље своје Прелише вјечном славом... земљу просграних гора У чиЈој хлађаној сјенци, крај бнстрих и шумннх врела Виле дједова њнних осташе ронећи сузе! Ја видјех сан: гдје тугом загрљен народ један Уппре јаснп ноглед у магле даљине сиве, II пратећ Генија свога, што својом блажевом зубљом Небеску свјетлост лије по дугој, безмјерној стази, Видјех гдје народ јелан погружен с гора слази. „Куда ћеш, роде српски ? У мутној даљини тамо, Уморни поглед гдје та нејасна магла срета, Шта тражп душа твоја ? На оне дивотне равни 0 које с’ валнма својнм мора срдита пјене, Сањаш лп да ће њежна, будућност твоја ведра Да' слатку засије срећу ?... Сањаш ли, можда, силан, Ни једно иоље тамо да неће никада бити