Дело

26 Д Е Л О Пространства прелегив пада на врата Азнје жарке Да вашу закликће храброст, да мач мн непобједни Окруни ловором славе....!“ И силне заспаше војске. У тамној даљинн тамо спаваше Цариград мрачнн, А шумнп Деволи нагло у слагку пучину снова Иадоше лагано, благо. СпокојНО балканско вече Небеса окити сјајем а поља шумором тихнм II густом копреном својом увн штптеве, маче, II љуте ханцаре српске, — да ноћца спокојна, света, Освјежи уморне мишце пламених внтешкнх чета. II ноћца лагано мнну и данак јуначком руком Њен мрачнп сањивп вео раздера са небеса. . И зора румена плану... Но камо внтешки поклич ? Што ћуте убојне трубе и звека мачева оштрнх ?... Што ћуте внгешке војске ?... 0 јаднп Гснпје српскн Ено над пољнма тужнпм, копаља обореннх, Баченнх штптова својпх, пале су небројне чете II лију чемерне сузе. Свјетла су поннкла чела... II љуте редове српске куд сјајни царова понос Стисла је дубока туга. На тужном мргвачком одру Гле, лежн избраник славе, гле, лежи вптешки царе Ко кедар иорушен горди иред љутим вихором смртиг Са тешким печатом вјечнпм на мртвим уснама својим... А данак исходи тихо... Зора треперн љупко Над днвнпм Царевнм Градом... II својом свјетлошћу љунком Прелива с далеког неба, не рјеке румене крвн Но рјеке јуначкпх суза... А море далеко, илаво, Што љубн обале града, са дугнм шумором туге Пз крила дубоког свога сунашце пспустн врело Да њим свом дичном Силном блеђано целује челоШЕСМА ЧЕТВРТА 0, вјечно шумно и бурно, јегејско снње море Својим хујањем страшнн н громким ропотом гневним Дубина бесконачних, што бројшн тиха љета Вјечностп неизбројне ! II с вихорима страшннм II с облацима тавним што вјечно ратујеш бурно, Помаман када злодух преко валова твојих Муњевним бичем гонп крилате своје коње