Дело

Д Е Л 0 Каткад би продрла тихо оштрица небеског ерпа Да здатннм засије сјајем над н’јемнм дољама цвјетннм II мрачнпм горама српским н с нова утоне тихо У море поноћпе таме. Узаном стазнцом једном Између сто.ђстног храшћа те глухе, дубоке ноћн Три чудне хођаху сјенке. Нечујни ход пм бјеше Ко вјетар нагао хитар. II сњежна одора њпна Ко магде сребрвп вео ио тихој мприсној струји Трепташе сањнвом гором; а густе мекаее косе Ко ноћи свнленн вео ноноћнн вјетрпћп носе. Само је блеђани мјесец те чудне познав'о сјенп, Кроз многа стољећа тако иратећ пх злаћаним сјајем, Док вјечнн прелазн иростор земљишта п времена... •II у час најдубљег мира на цвјетној нољаеи једној „Стој !* рече трепетом гласка блеђана сјен вплннска. II ноћца нламеном снјну. На мрачном, страхотном небу Голема звијезда нева затрепта п заблнста А зрачак дугачак један, ко златпн огњени штапић Пред њпх с небеса паде... Ту прва водиља бнла Спуштајућ малено сјеме, благослов нзрече тпхп : „0 свето, блажено сјеме, Никни и малсну етопу Те земље грешннчке тудн у вјечну светпљу створи ! Тренут твог жнћа овдје мноме н руком мојом Нека је благословен ! Твој спомен светао, вјечан, Нека надживи мене!...ц II бјела попоћеа вила, Што рјечн прозбори ове, света је Вјечитост била. II друга уздиже руку: „Сјеме блажено рајско У ког је вјечнто небо божанску ун'јело клицу Мој на те благослов светп: под сјепком свештеном твојом Избраник велески нека осјети светост и сплу Небеског хотјења мојег !...“ То бјеше пебеска Снага. II трећа подиже руку: , „0 нек је блажено мјесто Мирног починка твога свето небеско сјеме ! Нек пспод сјенке тп свете заспја сунашце среће Над мрачнпм челима мутнпм робова најдпчнијих ! Гране тп биле прнјесто, купљен витешком крвљу ПрОЈСкнм жртвама рода кроз дуга стољећа јада. Са тебе спасење чпсто ко луч стнчани сплни Ј