Дело

12 д е л о Очајно, конвулсивно бацање из краја у крај... и опет врпсак без суза... Родптељп већ помншљаху на лекара... Алн тетине благе, као мелем речи, уверавања, заклетве, учинише своје... Поче долазити младожења. Дете се, као сенка, прикраде у какав згодан кутак, па гледа, гледа... Потом изгфе из заклопа, седне са њима и, кад су онн у најжпвљем разговору, запита што тетицу. Ах, како се расејано тета окрене, прелети очима преко детета, промрмља нешто нејасно, и опет се занесе тамо... са њим! .. Сад је већ јасно... Изгубљена је познција. Други је заузео њено место у тетпну срцу. Али шта ће сад она? Шта ће са овим необичним болом, што је непрестано гризе, гризе?... Чија ће милошта то залечитп ? Та и њену срцу треба љубави: навикнуто је на њу. Неће зар остати сасвим усамљена, без топла погледа!... Ах, кад бп некако тетица хтела, па да воле и њу и њега заједно!... Јадно дете! Сад би јој и деоба тетине љубави добро дошла. ..Нека воле и њега... није вајде... кад већ тако она хоћеА Али само нека не остави њу, своје мало маче, јер ће умрети без њене љубави. А тета сне веселија и нрема Косн све немарнија... Управо, тако се детету чинн. Јер од пре се ннсу растајалн, нису уста отваралн једно без другог. По цео дан су заједно. Све нешто имају да кажу једно другоме. А сад!... Или је ту онај саплетени, плн долазе жене и девојке иа честитање, или тета иде по чаршији ради неке куповине.. . Тек, мало маче је по цео дан само . . . Десп се два-трн пута дневио, да је тета пољубн, али су тп пољупци сад узгредни, псто као и мамини. Нема впше оиог дуготрајпог, заносног миловања, ни опе среће, нн оног жнвота... Оде све!... Дете нзиђе у двориште, завуче се у неки кутак, гледа... гледа... н тек почпе се чиме забављатп. Нешто шушну \ дворпшту. Дете днже главу н усијаним, жудним погледом стаде мотрити: «да нијо тета?...“