Дело

ЈАДНИ ПЕТАР (х а ј н е) 1. Ханс н Грета лако коло вију, Погледима љубавнпм се гледе. Тихо, немо, упалих очију, Седи Петар, блеђп је од креде. Ханс и Грета данас су младенцп, Па их кпте свила, злато венци. Петру нпје до сјаја зацело : Обукб је радничко одело. Нетар тихо ређа јаде своје, П погледа тужно на обоје: „Ах, да немам разума у себи, Јаде ове прежнвео ие би’.“ 2. лБол љут ми морп трошну груд, Свпх мука ту јс вир ; Пођем ли, станем, свагда, свуд Од мене бежи мир. Све бнх у драге своје стан, Да лска болу да; Ал’ 040 кад јој сагледам, Ја бежим отуда. На брег се висок кренем тадг — Тамо сам тако сам II ту пзлијем горкп јад, Од пдача пуца кам * В. Јаднп Петар посрћућп иде, Полагано, тромо, кб од беде, Добри људи, кад га таква впдег Осврну се, стану, па га гледе А девојке шалу с љиме граде: „Тај пз гроба моро је утећн!*' Није, ннје, моје моме младе, Он тек мпсли сада у гроб лећн. Он је своје пзгубпо благо II у гроб му сада лећи драго, Да му мира даду црне груде, Док Гог на суд позвао не буде, —Р Ниш .