Дело

Д Е Л О 11() ског свештенстна (правосланног, унијатског и наротито католичког) у Цариграду. Н.з његовог разлагања о грчкој патријаршијској дркви у Цариграду вредно .је да поменемо узроке, које наводи као разлог данашњо.ј слабости иатријаршије. Првн је од њнх тешко матерпјално стање. Негдашња сила цариградске васељенске патријаршије заснивала се највише на њснн.м огромним богаствима у подунавским кнежевинама, нарочито у Румуннји. Али кнез Алсксандар Куза огласи сва та добра у Румуннји за државна. Распра, која је била последица те забране, заврши сс тп.ме, што патријаршија напусти без иакнаде сва своја тамошња добра. Кад се томе дода и други велики губитак, што су Србија, Црна Гора, Грчка, Бугарска и Босна са Херцеговином подобијале црквену самоуправу п што је у Македонији бугарска шизма одвојила велики део православних од грчкс цркве, видн се, колико је још патријаршија пзгубила од своје раније моћи. Средства, којима располаже патрнјарх и потчпњенп му мптрополнтн н владике, сад су врло скромна, Зато иатријарху н неким владикама даје помоћ турска влада а некима (у Азији) Русија. Некада су Грци из Фанара (цариградско предграђе), којн је н сад духовно средиште грчко у Турској, држали сва виша духовничка места у Сирији и Палестини, у Бугарској п у Србији. Исто тако у Влашкој и у Молдавији заменише домаће владаре грчки .кнежешг нз Фанара. Немајући никаква пријатељска осећања ирема овим нотчињеним народима - шта више често према њима и непрпјатељски расположени — ови Фанарски власници гледаху само, како ће се што више обогатитп. Огуд она неизмерна мржња у поменутих народа према ‘ћанариотима па услед тога п према осталим Грцима. Још је један од највећих губитака за цариградску иатрпјаршију п црквена самосталност грчке краљевине (од 1850. године) ирема натријаршији. То је уједно п велика несрећа за цео грчки народ. Вера и народност код Грка су тесно скопчани, и овај расцеп врло је штетан но јсдинство грчког народа. Јермени, такође православни народ, знатним су делом сад унијатн а сви су Јермени уопшге такође у црквеном погледу самостални. На челу јерменске цркве у Турској стоје четири један од другога независна архијереја, али се као прави и највиши духовни поглавар свнх Јермсна сматра католикус (архијсреј) у Вагаршанату, који је под руском влашћу. Гелцер се са хвадом изражава о бугарској тежњн за црквеном