Дело

КЊИГА 23. СВЕСКА 2. Д Е ЈР О Аирил, 1902. гол. ИЗ ЗБИРКЕ „ГРОБОВИ" Преда мном стоји хартггја и перо, Сео сам да пишем песму миља, среће; II замишљен тако седео сам дуго, А мис’о за мишљу губи се, пролеће. II подигох руку да се латпм пера, Да отпочнем једном; ал’ задрхта рука, А са срца зборе некп тајни гласи: „Јоште има робља, невоља и мука!“ II тек на мах клонух; срце туга цепа; А уздах се тешкн извп ми из груди: Ах, још има робља — ал' то робље снава, II вековн хује, оно се не будн. Свет је овај слика узбурканог мора, У коме се даве љубав и поштење; А себичност с мржњом избацују вали, Која се на престо робовања пење. Радости .је давно усахнуло врело; А срећи .је завист поломила крило; А миље је опет заслађено једом Ко зна кад је жиће, кад је срећно било!... На стаблу жнвота закржљале гране, А врт украшава горко, пелен-цвеће. Нема песме среће, радости и миља Минуло .је давно људско премалеће!... 1895 г. Шабац. | К. Абрашевић. Дело књ. 23. 11