Дело

II У Ч И II А 169 Владимир Је ли то што имате да ми кажете? Марко Не, господине, али ме је данас позвао господин Министар и наредио да вам се извиним, иначе изгубићу службу. Само, ако ми ви опростите, остаћу п даље у службп. Владимир Ја вам не могу опростити. Марко Замислите, господнне, да сам ја сиромашан, бедан чиновнпк, да имам троје деце, да и овако у служби једва састављам крај с крајем. Владимир На кад је тако, зашто онда не размишљате шта ћете рећи? Марко Признајем да сам бпо неразмишљен. Владимир Ви сте као отац породнце у толико мање смелн насти у ту погрешку. Вн сте већ и сами позвани да чувате част своје породице, па како сте смели дрзнутн да вређате туђу. Марко (Скрушено). Признајем

Владимир Не, ја вам не могу опростити! Марко Али, господине, ја вас молнм.... Владимир Не могу вам опростити, или.... (размишља) да, могу вам опростити — могао би али, нод једним условом. (Ухвати га за руку п ловоди га до етолице). Однте овамо, седите, седите овде (силом га посади на столицу) и кажпте отворено, искрено, слободно: