Дело

Кмилнја менс јако волп за го ме п хвали. Све кад 611 то опло истина што она вели, ја ипак додајем: да са сваким ја не умем да будем таква. Право да кажем, синоћ сте учинили на мене сасвим другп утпсак, алн сте бпли уморни и сањиви. — Била сам мало. А што нисте отишли да спавате! Могао ми је слуга иослужптп чај, а могло се п без тога проћи. — Не, нисмо ми тако нерадн гостнма. Тата рече да бп вал.ало да вас ко од нас двоје дочека. Побојала сам се да не •остане он сам, а то му шкодн, те сам волела да га заменим. Полањецки помпслп у себп: — У том погледу могла си бити мирна, али си честпта. јер заклањаш оног старог саможпвца. Патпм рече: — Молпм госпођицу да мп опростп н за оно што сам одмах ночео говорпти о оном зашто сам дошао. То је трговачка иавика. Алн сам одмах сам себи рекао „Баш сп такав п такавд — Стнднм се тога и молим за опроштај. Немате за што молпти, јер нема нп кривпце. Вама су причали да се овде ја у све мешам, па сте се менп п обратнли. Вечерња се румен распаљивала полако све јаче н јаче. Ма.то доцније враћаху се дома, а како се дао леп поветарац. седоше на веранду у врту. Полањецки оде за тренутак до салона вратп се са столичицом за под ноге, те клече п стаде подметатп под ноге Марннпне. Хвала, много хвала — рече она сагпњућн се п подвнјајућп сукње око ногу — како сте вп добри! Много хвала! Он јој одговорп: Ја сам по природи непажљив, али знате ко ме научпо пажљнвостп? Лнтка. Њу ваља пажљпво чуватп, н госпођа Хвастовска мора то да има на уму. — Она п има — одговори Марина — и свн ћемо јој у томе иомагати. Да ннје отишла у Рајхенхал, позвала бпх је к нама.. — А ја бих дошао због Литке п без познва. — Вас позпвам у име татнно једном на свагда. — Немојте то тако олако говорити, јер ћу се сад расплпнути у љубазности. Овде се осећам необпчно добро, и кадгод чи у Варшави дотежа утећи ћу амо, под вашу заштпту....