Дело

274 Д Е Л О — Па ову ствар нз Прелепннце? — У акта, прос-то у акта! — попавља Радисав одлучно. — Ама не може у акта? — додаје ћата понизно. — На што не може? пспрсп се кмет, мнслећп да тиме ћата хоће да оспори његово познавање канцеларијекнх послова. Не може за то, што уз овај акт пде и прилог. па како ћемо тај нрплог да метемо у акта? — У акта заједно с прилогом! — загрме Радпсав. — Знам, ал тај прилог то је дете. жнво дете. — А јее! — учини Радисав пошто се сад тек сетн. Јес, бога мп... па, како ћемо? — Ја не знам! — слегну ћата раменима. Е, алн знам ја! — рече Радисав па се окрете бнрову — где је то дете? — Ено га у ћатнној собн — одговори биров, а у тај мах ее п Милнћ тако раздра из ћатнне собе, да п Радисав н ћата н биров отрчаше тамо и на евоје велнко запрепашћење вндеше. да је Мнлић лежећи на кревету ћатнном, где је бнло и некнх акта, ова просто учинио за увек неупотребљпвим. — Пфуј! — учннн Радпсав, па се окрене бирову — зови мп одмах Среју из Прелепнице нек носп ово ђубре. — Кога Среју? — упита бпров. — Среју из Прелепнпце, онога што је донео овај акт и дете. Па он... — поче биров а чеше се за вратом — он овај... оставио овде акт и дете па се вратио у Прелепннцу. — Ама ко се вратпо? — дрекну Радисав. — Па он... Среја из Прелепннце. — А оставио ово? — Јес! — велн биров. Ух! — учини Радисав — па шта ћемо ми с овим? II ћата н биров погледаше у земљу а слежу раменпма. — Слушај, ћато, зовнн мп одмах чланове у седницу, да вндимо како они кажу, .јесмо ли ми дужни хранити и ону сиротињу, коју нашп становннцп ма где и ма у ком крају света роде! Па полазећи додаде још: — Сад ћу ја кроз половнну сата бпти овде а онп нека ме очекну. е/ Кмет оде до Ивка а ћата н бпров се споразумеше, биров да чува дете а ћата да оде н позове чланове.