Дело

КЊИГА 24. СВЕСКА 2. Д Е Л О Јули, 1902. год. НОЋ' Ко то плаче кроз ноћ црну? — Мајка плаче. Крвави јој нож злотвора срце таче. Јер он уби њена сина, наду драгу, II поруши и саломи њену снагу.... Ко то јеца у тишнни? — Сестра јада. С увела јој лпца бледа суза пада. Зашто суза образ квасп, око мутн? Ах, ту сузу гони туга, боли љути: У тамннци, бран једини, брат јој лежи, Па зар може очај грознтг бити тежи?... Сад се чује ииска љута срца бедна.... — То је одјек тешка бола недогледна! Отац беше соко прави, зато страда, Бес ножуде тпранове мајку свлада, А осташе спрочади, деца ситна, Не смилова с' гадна душа, неумитна. ...Сад, згрљени, плашно дрхћу у сред ноћи, Гладни, жедни онн пиште у самоћн. Како мукло, страшно ћутн поноћ нема, Кб да небо свету целом самрт спрема! 11 Иесмица ова дошла мп је до руку, кад је већ била готова збирка иесама иок. Симића. Колико мп је познато, ово му је последњп рад, јер је убрзо за овпм, у јулу, умро. Ноћ је требала да буде једна од првпх у целом колу песама, за чијн је иредмет узео патње пашег народа у доба Устанка ночетком прошлога века. Беч. Јер. Ж, Дело књ. 24. 11