Дело

(ТБИ.ЈА ПРЕД ТРГОВПНСКИМ УГОВОРИМА 325 Да бн добит у царинском прнходу после 1892. што .јаче нала у очи, упореднћемо две године којих је без мало иста вредност прп увозу забележена. Год. 1889. било је увезено робе у вредностн од 34,843.000, а год. 1894. у вредности од 34,881.000 Разлика је, дакле, незнатна. Међутим, царпнскн прнход бпо је1894. скоро два пут већи (4,106.000 дин.) но 1889. (само 2,168.000). II из овога се вндп, да је приход који је држава имала од царине скоро удвостручно после уговора од 1892. Одељку којн се односи на трошарине уговор од 1892. донео је с финанснјског гледншта мало стварних измена. По уговору од 1881. био је овај систем у важностн. Предметп који се увозе не смеју се у унутрашњости земље подврћи већим дажбпнама од оних које плаћају предмети произведени у земљн. Али се ннкакве дажбпне не могу наплаћиватн на предмете који се не производе у земљн или у областн где су те дажбине распоређене. Изузетак чине: пиће и храна, фураж (сточна храна) горнво, материјал за осветљење, грађа; и на њих се могла наплаћивати „у гдекојим варошима или ужим круговима акциза на потрошњу... н онда кад се овн артикли не производе у ре.јону где се наплаћују акцизи" (чл. X). Али је за каву (осим сурогата каве) и рафинован шећер било одређено и колики се највећп порез смео наплаћпвати (за каву 33.68 дин.; а за рафинован шећер 14 дин. од 100 кгр.). У уговору од 1892. била је, пре свега, промењена стилизација става у коме се помињу предметп на које се може распоредпти порез на потрошњу (у српском тексту уговора преведена је француска реч „1ахеб“ са таксе, при чему се смело с ума да та реч значи и порез, и да су та два по.јма, порез п такса, потпуно одвојена у српском језику). Број н врста тих предмета остали су исти. Алп се више нису одређивала места у којима се порез на потрошњу може наплаћивати, нитп се водило рачуна о томе, да ли се ти предмети производе у земљи нлн рејону. То је управо једина добит од измена учињених 1892., јер се другим одредбама овог одељка јаче везују руке српској влади у подизању унутрашњнх пореза на потрошњу но у ранијем угорору. Та већа етрогост била .је последица сукоба пзазваног законом о трошарнни од 1891., којим је српска влада покушала да повећа државне.прнходе поднзањем ранијпх трошаринских стопа н завођењем нових. Аустро-Угарска је хтела да у будуће ишчезну ти сукоби, у којпма смо се мп могли ко-