Дело

36 Д Е Л 0 То знам. Владимир Доктор (Потресен и сам). Оно што сам могао као лекар да учшшм. .ја сам учинио н... .ја сам своју лекарску дужност свршио... сад остављам Богу да чини своје... Онјемилостив Владимпре. Владимир Милостив?.. Ох, нпје, нцје!... Да лп зна он, да ли знаш тн, шта је мени ово дете. Да, тп знаш: тп појмшн дакле над каквим сам ја амбпсом; ти појмпш какав ће слом настати ако то дете изгубим; ти знаш да је л.убав према том детету једнпи мој услов за жпвот; да је то једнна веза која ме везује за овај свет; да .је то дете темељ овој кућп... тп знаш, тн појмиш па рецимисам, није ли ово ужасан, тежак, мучан положај? II кад се десп оно, што са страхом свн очекујемо, шта онда? Ја тражим непрестано слнку којом бн тп тај свој положај оцртао, па не умем да је нађем. Ја личпм себп на пустпњнка који путује огромном пешчаном пустињом, жедан, као пгго сам .ја жедан среће — њему се привиђа тамо негде далеко зелена оаза, у чцјем хладу извпру хладовитн студенцп; он њој жури да загасн жеђ а кад стпгне, нривпђења нема; оно је онет одмакло далеко, далеко. Или не... већ ја сам на пшроком, узбурканом мору које нема обала, ја сам на пучинн са које се не догледа обала; свуд пусто, хоризонат далеко а валн мн дробе п разоравају чамац, крхају ми весла н одузпмају мп наду да ћу ма кад моћи узвикнути: „Земља!.. земља мнра, покоја, земл.а среће!“ Да ирпјатељу мој, ово где сам ја, ово је пучнна, пучнна, пучина!... (У.мораи пада на столицу п обара главу). Доктор (Саосећа али се прибира). Владпмнре, буди прпбран... ТН СН човек... дужност ти је да сноеиш п болове... Ја те молим будн прибран. (Пође у собу). Владимир Куда ћеш? Доктор Ја морам да прппремим и матер.