Дело

оо ,.Ч 0 к“ богата ч'а Петра. А ено му н његова бос-тана. Познаје се место од колебе и још штрче мотке од „вејника.“ Љегово коњче на коме .је до.јахао, оседлано шврља уз пут, по јендеку од њпве, а он на њиви. Сви његови из куће: снахе, кћери такође су ту. Разгрћу земљу, чисте корење. Стајаће пм хаљнне, обешене код колнбе а оне у старим хаљинама, умрљане, упрљане, земљом не познају се да су женске да нм се на главама не беле чпсте, нове шамије. Једва ноге дижу од земље. II тако свуда. Пођох Спасиној башти која .је у сред поља, ограђена зидом, с. кућом унутра. А и згодннје мп је. Пут .је тамо бољи за у варош. Кад окренух од Спасине баште на више, ка Текији и оним тополама, у јендеку око једне њиве копаше неко п лопатом нзбацнваше земљу слагајући .је више себе на њиви. Погледах боље. — Шта ћеш тн, море, овде? Чнсто се уплаших кад га впдох. Он се трже, диже главу, одмах ме познаде и, одупирајући се о мотику искочп из јендека. Он! Исто онако мален, здепаст, само сад још дебљи. Лице му дебело, алн омекло, збрчкано, само му обрве као пре јопг црне тако п коса која је знојава пспод старе шубаре падала му у нереду по челу. Бпо је сав земљив. Нарочито чакшнре, појас, минтам. II што је најгоре, видело се, да знојећи се, нема у шта дуго да се пресвуче. Кошуља, горњи део од шштана била .је готово црна од зноја. Како беше изашао, чистио се, и то само руке, лпце а оно чакшире, појас није ни покушавао. Радујући се што ме је видео, приђе ми и рукова се. — Па откуда ти овде? Једнако сам се чудио. — А, одавна сам ја овде! Одговараше он као смејући мн се пгго сам тиме, њиме изненађен. — Па зар ти нпси доле, у Србију? — Чудио сам се. А ја мислио, као што сам чуо да тп је тамо било добро, зарађивао си доста, да ћеш тамо п остати. — А не. Одавна сам ја овде. — Па откада? — Одавна. Има већ пет година. Нпсам могао да се одвојпм од њега. Рекох да седне, нзвадпх дуван и понудих га. — Седни! Хоћеш дувана? Он узе. И држећн подаље кутију од себе да је не унрља, ноче да се обзире где ће да седне, па не гледајућп много, седе на