Дело

— Пре евега ја еам сматрао и сматрам да ми је дужност према сваком бити што љубазнији и што услужнији. Свакоме проучитн жеље и казатн му оно што желп. Према дамама треба бити до краја галантан; чак се може н нретератп у галантерпји, неће шкодитп. Станићка се насмеја. Молим вас да ми опростпте, ако сам вас овим увредно! Шта можете мепе увредити! Ја сам стара жена; него се смејем од задовољства. Ви сте заиста духовит човек и знате пгга вам треба радитн! Само још једну напомену! — Молим. — Никад не казујте све што мислите. Увек нека пма понешто што ће и вама остати. Сем тога и ово: сваку услугу ,.подвуците“ да одмах падне у очи. Ко тако у двору ради, никад није на штети. — Хвала. — Ако вам повере какву мисију, извршите је, али ннкоме не казујте пут ни средства којима сте се послужили. Вазда им изгледајте тајанствен, и оно што нећете да кажете покријте осмејком! На тај начин добпјате двоје: важите и као смишљен и као поуздан. Док они разговараху Јелка беше приредила чај. — А како њу примају? — упита г-ђа Станићка Сретена, — Одлпчно. Њу не посвећујте у ваше ствари. Она треба да остане овака какваје. Ја не сумњам. Она свуд оставља нријатан упечатак. — Пмате право. — А то је баш оно што је добро и за вас. Теже ће свакоме ићи да вам набаци какву интригу, јер ко види њу, вероваће да сте ви зато неспособни. Сретен се насмеиш. — Ала ви тачно рачунате! — Мислите да није тако? — Напротив, потпуно се слажем с вама! Сретен сад псприча г-ђи Станнћки о намери да се измири с друговима из завађеног табора. И то је иаметно. Само се у политпцп не можете шггде сусрести. — Васад ми то и не треба. Има вазда поља на коме можемо заједнички радити. На пример књпжевност. Добро. Ја напоменух само политику.