Дело

БОСНА И ЕРЦЕГОВИНА 627 краљ обдарио, имао је лично право располагања са земљом коју је на дар добио; наследници су то право губили, и ново уређене баштине бплс су подвргнуте оним истим правилима као и старе. Део властеоске земље уживали су сељаци, и то се називало пронија. Ни пронија није смела бити ни продана, ни купљена, ни поклоњена. То право није имао ни властелин, господар земље, ни сељак, који је био дужан радитп властелину извесне радове зато што ужива земљу, и док је радио, властелин га није смео одагнати са земље, нити је властелин смео дати ту земљу другоме на уживање. Пронија је била нераздвојно спојена с баштином, и мењала је сво.јега држаоца заједно с њом. ЈБуди, који су уживали пронију, звали су се „меропени или „отроци.“ Пасишта и шуме уживали су меропси, и изгледа као да властелин није имао тог права. Меропси су пуштали на паспшта и у шуме чергарске Влахе и Арбанасе, којн су им за то морали даватп неку накнаду. Као што су Власи и Арбанаси стајали према меропснма, тако у овом погледу стајаше властела према владаоцпма, кад је од њих добивала земљу у најам или на уживање. II туђинац је могао ностатн властелином а то је бивало онда, кад му је владалац дао баштину, која је собом доноснла властеоство. Цркве и манастири имали су такође пространих баштнна. Сељаци иа црквеним добрима, „прњаворци“ (прњавор—проннјар пли пронија) били су ослобођени сваке дажбине и службе владаоцу, што су били обавезани само своме старешннп, који је над њима имао и право суда. Црно ниже свештенство (калуђери) није имало иарочнтпх права, али је било савршено независно од светске власти. Одиосп белога (световног) свештенства одређиван је према томе, на чијој је земљн била црква. Чија је била земља, тај се морао брниутн о нотребама цркве, (патронат, туторство). Ако је земља била владаочева, свештеннцн су били ослобођенн меропашких терета. Свештеннк није смео оставити цркву, док је патрон нспуњавао своје дужностн према њему и цркви. Ко би увредпо свештено лпце, био бн оштро кажњен.