Дело

I се л’о каносити. .ТУНДКО (ТЦК "25 К‘ад је Маричић дошао призвао га себн, он му је тако мпрно и спокојно гледао у оп, да се овај поплаши. — Дакле, шта рекосмо — пнта он и погледа из коса Игњата. — Шта могу да ти кањч. — Пристајеш? — Не пристајем. — Ни за хиљаду дукатт? — Нн за хиљаду дукат; — Мало тн је? Па колип тражиш? — Не тражим ништа. — Него се онако одричеГ? — Не одричем се, и не! се ннкад одрећи! Адвокат скочи избезумљч. (Зва мирноћа и сталносг Пгн.атова уби га. Али нпје хтео д верује да пма људи што одби јају новце па му онако грознчаво, дрхћући рече: — Тражиш внше? Колии? — Не тражим ништа! — Па зашто то!? Игњат га погледа некакнм погледом, каквим га још жив човек ннје погледао, и чнсто цједанпут порасте, и рече гласом што не трпп приговора, гласа пред којим п адвокат занеме: — Не дам да умре вера,'осподине! Како хоћете, али и ово ј Крал.евић Марко!