Дело

40 Д Е Л 0 Но римпапе нису никад мислили о сарадњн свих рншћана. Годнне 1450 почето је, по наговору римиапином, гоњење босанских богумпла. Главари богумилски са 40.000 хиљада душа склонише се нешто у Србију, нешто у Ерцеговину, нешто одоше к Турцима, позивајући пх у помоћ. А 1453. догодило се што је босански краљ прорекао римпапи: Цариград паде у руке Турцима. Дабогме да римиапа п католпчки краљевп хтедоше да сједнне ришћанство протпв 'Гурака, алн су то замишљали онако рпмско-католички, и којп им се ришћанн не подчинише, тима су бпли непомирљиви непрцјатељн. Католичанство је свуда нзлазило као неиогрешно; оно нцје знало за попуштање, за споразум, за изузетке, било је безобзирно и нетрпљиво према протпвном мишљењу, Гимпапе мишљаху да уз помоћ Маџара сједине с католичанством и босанске „Маннхејце“ (богумпле), н Грке, то јест, све православне, те су ради тога давалп Маџарима и стварне потпоре а не само благослова. Но што су били тврдоглавији католички главарн, црквенп и световпп, тим се све впше затварала према њпма душа богумила. Па Турке се никако не може рећи, да су, пошто оставише своју војску у Боснп. где основаше Сарајево, поступали благо с домородним становништвом, и да бп се из политичке лукавости н вештнне држали другаче но католици. То они нису разумевали. Уз то, Турци нису имали обзира према онима с којима су се борили. 5' нечовештву нпсу се цифрали. Били су наопаки и према побеђенима: или су пх убијали, или одводили у ропство. Нису опраштали. нити су примали опроштај. Султанп Мухамед I и II бпли су необнчно силни и убојити. Њихови планови далеко су захватали. Нису имали ушију да чују јаук онпх, који су се савијали под копитама њихових коња. Па опет су у очима богумила Турци бнлп бољи од католика! Нису то чинилн неразмпшљено. Они су непрестано премишљали, оцењпвалп, упоређивали, али оцена п поређење није испадало у корист католичке цркве. Рпмпапе вараху се о стању ствари у Боснп. Пијус II. скакао .је од радости што неки властелини прнмпше католичку веру, а оспм њих н нешто народа на граници. Скакао је и скупљао дарове за борце за католнчанство. Нпје ни сањао да је већ дошао крај самосталности босанскога краљевства, ако се самосталношћу може назватн лађица, која је постала пграчка валова бурног мора.