Дело

54 Д Е Л 0 Ннамо да је крптско гштање, овако како је решено, решено уз сарадњу четири велике силе: Русије, Француске, Енглеске и Италије. Немачка и Аустро-Угарска изишле су из концерта сила пре него што је то питање било крају приведено. Немачка, држимо, зато, што је исход тога нитања сагледала раиије, и, кад је већ тај нсход морао бити онакав какав је био, није хтела, због својих сопственпх намера ирема Турској — а те нам је намере пут цара Виљема на Псток потпуно открио да истраје у концерту европских сила. Аустро-Угарска, онет, зато, што је и сама раније сагледала крајњи резултат тога пигања, па није хтела, тиме ш го би се тај резултат постигао и уз њено присуство у концерту сила, да подрива веру Султанову у искрено пријатељство цара Фрање Јосифа, које се тако несумњиво нотврђује п оним сувпше честим п срдачним пријемима аустро-угарског амбасадора барона Калича у Јнлдис-Киоску, и„ напослетку, држимо, и због тога, шго пре одустанка од даљега учешћа у решењу критског питања ннје знала за пут цара Виљема у Цариград и даље на Исток, .јер ће тај пут и АустроУгарску — то ће се ниже видетп — ноприлично коштати. А, као год што знамо да је критско шггање решено уз сарадњу четири поменуте силе, тако исто знамо и то, да .је оно решено по жељп 1’успје. Само руска воља била је кадра да одведе принца Ђорђа на Крит. А што су се таквој руској жељн прпдружнле и остале трн велнке силе, треба томе тражити разлога у интересима тих сила с друге стране. Интереси Француске, да у крптском питању помогне руску жељу, очевидни су већ и због тога, што је Француска савезница Русије, што ће јој се, као савезннци, та услуга посигурно другом вратптп, а, при свем том, Француска крнтским питањем није нн из далека бнла ннтересована као Русија. Пталнја, упропашћена једним несрећнпм ратом у Африци и економски грдно оштећена царинским ратом с Француском, такође није имала разлога, да се у том питању одваја од Руснје. На против баш, та велика сила, која се тада ни мало није налазнла у завидноме положају, имала је иуно разлога да у критском пптању приђе Русији и Француској и да, за такво држање своје, очекује после какву било награду. И, доиста, Италија се није преварила у рачуну, јер је баш руски амбасадор у Риму, Нелидов, био тај, који је највнше номогао недавнашњем зближењу Француске и Италије, и његовом је сарадњом ноново