Дело

18 Д Е Л 0 чије се ћутање плаћа, он и не пориче да је нрнмао помоћ коју француски народ даје хиљади странаца, који су се с ревношћу славно компромитовали у својој отаџбпни за ствар револуције. А одсудно пориче да је са том помоћу ма какву обавезу дао, пли да му се она тражила. Сам Гизо, који је као министар продужио давање те помоћи 1840 године, казао је кад су Хајнеа због тога нападали: „Ја нисам такав човек, који једном немачком песнику, што живн у изгнанству, не да парче хлеба.“ А. Дима отац, слушајући о тимнападима, казао је ове утешне речи: „Ако Немачка неће о Хајнеу ништа да зиа, то ћемо ми њега радо адоптирати као нашег, алп на жалост Хајне впше воли Немачку, но што то опа заслужујеА'29 Али поред свега тога, Хајнеа је јако заболела таква денунцијација, јер не само оолест, него бол душе, огорчене, могао је да изазове и овакве речи: „ја ннсам више божански двоножац, нисам вшне ,најслободнији Немац после Гетеа1, како ме је Руге иазвао у здравим данима.... ја сам сад сиромах, смртно болан Јеврејин, изнурена слика невоље, један несрећан човек“. Хајне је примао помоћ од 1836 до 1848 године, дакле иуних 12 година. Вел извињава Хајнеа за ту помоћ, јер је то трибут који треба да се да једном краљу у изгнанству. Хајне није могао бити купљен, већ ни по томе, што он није никад престајао да воли слободу и мрзи тиране. Зар је могла битп продана она душа, која са песничким заносом говори немачком народу: 0 Отаџбиио Немачка! драги Народе Немачки! ја сам твој Кунц фон дер Розен. Човек, коме је разбибрига дужност, и који би требало да те само у добру весели, он улази у тавницу твоју да ти ублажи јаде и невоље; ево под овом кабаницом носим тн моћнн скнптар твој, и красну круну твоју, зар ме не познајеш, краснп царе мој? Ако те не могу ослободити, хоћу бар да те потешнм, хоћу да имаш бар кога уза се, који he те разговарати, који те воли, и који нуди на услугу најбољу шалу и најбољу крв своју. Јер ти си, народе мој, прави цар, прави господар земље — твоја је воља суверена, и далеко легитимнија од онога пурпурнога, „тако нам је ћеф“, што се позива на неко божанско право, не имајући за то никаквих других доказа него приклапања којекаквнх варалица; IIII дапас на Сорбони у Паризу од немачкпх песепка објашњују само Гетеа, Шплера, п Хајнеа.