Дело

СТОЈАН МУТИКАША P O M A H НАППСАО СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ (НАСТАВАК) V Недјељом и свецима, барем из јутра, у читавој чаргаији нико није играо у орахе. Чаршија је тада била затворена, а чаршинлије се зауставиле код кућа и, као но ти празничним даном, у лаким, јутарњим хаљинама сједиле у башти или авлији, напајајући се мирисом шебоја и карамфила што се готово у свакој кући испод прозора у малим сандучићима расцвали, па опширније, и не онако осорно као радњим данима, разговарале и ћеретале са кућном чељади. Газда Симо, у те дане, касније је устајао па, протежући се, звао газдиницу Анђу, да му помогне облачити се. Сам се није хтио обући, нити је знао онако згодно сапучити тозлуке и дотјерати се, као што је то знала газдиница. Наравно, да такоме облачењу није смио приступити необријан, јер је још суботом вечери морао доћи Турчин — берберин, да га добро обрије, постриже бркове и сасијече оне длаке што су му из носа вириле, те је псте вечери и газдиница Анђа морала га пољубити у обријане образе и, чупкајући га за бркове, казати му једно „на здравље.“ Дакле обријан и умивен стао би 20*