Дело

28 Д Е Л 0 блиједјелим мастилом и све то спусти на чекмеџу, поред себе... — Ти знаш писати? — запита Гтојана. — Знам. — Ходи амо. Стојан приступи и седе поред чекмеџе. Узе зарђало перо, које се ваљда три пута годишње у руку узима, умочи га и, гледајући у газду, очекиваше, шта he му рећи. — Пиши, — поче газда, издигнувши глас. — Ми, Илија Глухић и Станко Мрчетић, тежаци из села Грахова, примили смо од Симе Вучибрка, трговца, пет стотина гроша... Стојан застаде и зачуђено иогледа по свима. — Мени се чини триста и педесет, — рече. Газда Симо љутито се помаче, избуљи очи и жестоко удари прстом по хартији. — Пиши што ти ја кажем! — викну. — He треба теби ништа да се чини. Сељаци се згледнуше. — Мени се чини, да he бит' пуно пет стотина, поче први, сниженим и покорним гласом. — Ако је пуно, а ви дајте nape натраг, — љутну се газда Симо и баци бројанице на шилту крај себе. Ја вас не молим да узмете. II, не сачекавши одговора, настави диктирање: — ...и ове nape вратићемо му за годину дана. Сваки дан мимо годину ако пређе, платићемо му по десет гроша и све судске трошкове, ако до суда дође. Стојан написа и, по наредби газдиној, пустивши сељацњча да прихвате за перо, потписа их обојицу. Тад се опет повуче у крај и поче се чешкати по глави. — Што си се ту понурио, к'о да ти је неко оца објесио? — као нашали се газда. — Ајде, па нам нареди кахве. Кахвеџија је близу, трећа врата... Пријатељи дошли, па их треба частит’! Какви бисмо били пријатељи, кад не би кахве попили заједно... Стојан изађе.