Дело

68 Д Е Л 0 јода (као на ир. код Грка) овај захтев није се истина свагда у довољној мери ценио, што је за некултурне народе била већ обична појава, коју у неколико готово можемо н сада запазити. Но то се може објаснити: с једне стране деспотизмом власти породичног старешипе, услед чега, у дохришћанском добу нарочито остали чланови породице нису могли потпуно слободно решавати питања своје личне будућностп: с друге стране, објашњава се и обичајем, који је владао код неких народа, да се још у детињству, и то понегда врло рано, врше заручења, а при таквом обичају слободни узајамнп прпстанак између брачних страна, по себи се разуме, није могао пмати силе нитн у опште каквог особитог значења. Хришћанство је овај услов — слободан узајамни прнстанак брачних страна — признало за један од главних услова при закључивању брака, што потпуно одговара основним принципима хришћанског моралног учења, љеговом високом гледншту на достојанство п слободу сваког људског створенза и специјално — оном високом, тајанственом значењу брнчне заједнпце. Ово своје иризнање црква је нзразила тиме, што је од сво.је стране сматрала за потребно, да у црквени обред закључивања брака унесе изјаву пристанка од стране лпца, што у брак ступају, као један од важнијпх момената. „Кл> совершешт же изв^шешР, гласп пропис црквенн, iepett нпкакоже да прпстуиитв, донел^же извђстно пзвћтенв будеп> о волномђ сонзволенн! обоихЂ вђ супружество совокуннтисл хотл1цихћ: н сего ради саш> собов оббихЂ добрб да вопроситв, п отђ них в о семт> да изв^ститсл".1 Поред изјаве од обе страно, правила црквена захтевају још и то, да се венчање врши „при двоихђ 1 Кормчан, чланак „(» таивн супружества”, пздање 1898. л. фкг. (»вај чланак узет је пз чувеног требнпка кијевског мптрополита Петра Могиле (1646. г. ч. I стр. 359—396.). а он га је са пзвеснпм изменама позајмио из римског требника (Rituale Romanum) нздатог 1615. годпне за време naiie Павла V. У Требнику Петра Могиле формула закључивања тајне брака. коју изговарају сами супружници, пропраћа се овим речима: „Зрп, iepeK). и оиасно свхрани: аше единв отч» новобрачнх.1Х1> предреченнан обвтовнан словеса 6e3i> нихже законнвЧ! бракв гвставптиси никакоже можетв, не изречегв, д a н икак о ж е д ерзн е ш п в в н чатп н, н о абi е пр естани. има же в i> свон си отђити повелп." Оваква напомена била бп врло умесна, примећује професор Павлов, и у данашњем 'Гребнику. јер зборници закона, велп он, могу парохпјским свештеницима, а нарочпто сеоским. бити и непознати. док Требник сваки од њих мора имати. Павловч. A. С- 50-н глава Кормчеи книги стр. 8—10 и 88.