Дело

Д Е Л 0 136 нун воље и амбицпја... али смрт, неумитна смрт ни за што то неће да зна; она својом немилостивом косом коси све и старо и младо, што под њену косу дође“.' Не само то, него „смрт човечјег тела го је породиља која мре... да се нов живот јави, ту требају порођајне муке“,1 2 дакле су идентични: порођајне муке, породиља и смрт, Како ,је то узвпшени моменат... тај најсвечанпјп п најузвншенији процес!...“ За људе разног темперамента, од којих се неки плаше смрти више, неки мање, некп ни мало, они су унели у свој дућан код „Два Света“ и разлнчите смрти — какву ко воли. А кад уз то они онако догматичкн казују да „има смрти лене а има п ружне,“ (стр. 37), мени и иехотице паде на ум слика, кад човек уђе у механу где седп за келнерајем газда — „остарио, извечао, пстрошпо се као и свакн аљетак, који се поабао и одслужио своје... оглувио, обневидео, изгубио памћење тако да п сам дух... изгуби вољу на њега и његов нетачан рад“3 — иа га упнта каквог има вина, а механџија му једва одговара; па п м а в II н а б е л а, а и м а и ц р н а! 4—X—1903. Београд Проф. Јеленко Михаиловић. 1 Стр. 37. 2 Стр. 38. 3 Стр. 36—37.