Дело

4 V I СТОЈАН МУТИКАША Р О М А Н НАШ1СА0 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ (НАСТАВАК) X. Но газда Сими као да још не бијаше суђено, да се растане са овим „лијепим“ свијетом. Одмах пошто се, као „побожни Христијанин“, причестио и опростио са кумовима и пријатељима, осјетио је како му помало олакшава и на срцу и на души. Осјети се некако јачи, снажнији. До неколико дана доцније поче се помало и придизати, те шетати по соби, огрнут ћурком и дебелим ћебетом, које му је у младим годинама, док је ходао по селима и ноћивао под ведрим небом, служило као најбољи покровац. Врата ни пенџера није дао отваратп, јер се бојао назеба, и, премда је соба силно заударала дахом и испаравањем људским, није му сметало, нити је желио промијенити је. А осамнајести дан, пошто су и кумови а и газдиница Анђа одлучно тврдили да нема опасности и да се не боји више, усудио се ступити на авлију и, осмијенувши се према залазећеме сунцу, удахнути чиста, свјежа ваздуха. — Ах, лијепо ти је живити! — уздахну, гледајући у газдиницу, како је забацила рукаве до на рамена, па Дело књ. 29. 16