Дело

Д Б Л 0 *22ч пуначке, обле руке замочила до лаката у воду и пере некакве .чаршафе. II вода и чаршафи и авлија са расцвјетаним ружама румене се и злате обасјани небеском румени, а ситне мрвице разбијенога стакла блистају се из прашине као дијаманти. Све некако љепше и свјетлије! — Лијепо, — одговори и газдипица. — Само се ти мало боље умотај, јер је ноћ близу. Газда Симо навуче и ћурак и ћебе до на главу, скупи их чврсто око себе, па сједе иа омању троножиу столицу, што је увијек пред вратима стојала, да се газдиница на њој може одморити. — А како лијепо миришу руже, — опет рече. Кад оздравим, сву ћу авлију засадити ружама. — II а свакоме кораку пек‘ буде ружа! И фукари ћу подијелит' оне старе, издрпане хаљине, нек' ми се моле Богу за здравље. Нздрпане су, ама су фукари лијепе... II као да се мало одушеви, ватрено поче обећавати како ће „богато“ приложити разним црквама и манастирпма и како ће само чинити добра дјела. Сто гроша послаћу игуману Јеветатији, двадесет гроша игуману Јоаникији, педесет гроша иопу Арсену, а осамдесет попу Митру. Сви нека прифате књиге и нека читају молитве, да ме Бог још уздржи на овој земљи, да још ово гледам својим очима... Тек кад се врата отворише и Стојан се помоли иза камата, газда нрекиде говор и окрену се. — Нешто си данас раније затворио? — запита < тојана. К'о II вазда, — одговори Стојан и не гледајући га. — А било је данас доста посла, иа сам се и уморио. Газда Симине помућене очи засвијетлише се, а читаво се лице иреобразп. А добро си пазарпв'о? — запита опет. Добро... прод о сам данас и они пиринач, пгго је био пексим. • — Нека, нека, — весело дочека газда и готово скочп са столиие. — А, ако Бог да, кад ја оздравим, све ћу ја теби лпјепо платит' за твоју поштену службу. Стојан остави кључе у собу, па се врати и сједе на један камен.