Дело

236 Д Е Л 0 — А у чему ће то теби сметати, а мени неће? У свему! —• осијече Стојан и опет скочи, отргнувши узгред неколико листа и мељавећи их међу прстима. — Ти опет остајеш газдиница, а ја опет остајем момче са шегртском плаћом. Она му се примакну. — Каква је та шегртска плаћа? — запита. Он збаци фес с главе, а антерију распучи. Све му је било тешко, све га је жуљило. — Ето тако, — одговори. — Каква ми је нлаћа? Никаква! — Ти би хтио вишу? — Зарадио сам... Газдиница му обави руку око врата и привну му главу својим меким, бујним прсима. Зарадио си и ја кажем, — рече благо. — Ама зар се с тога љутиш? Ако ја жива будем, имаћеш вишу плаћу, чим се газда врати. И, да га умири, пољуби га у образ. А он диже главу, погледа је и страсно обгрли. — Знам ја, — рече, стежући је, — знам... ама опет ми мука и љутим се... Она се извуче из загрљаја и заглади замршену косу. Опет ти велим: не ваља се љутити! — рече. Ни он нас не смије затећи љутите, него веселе. Треба и лијепо да га дочекамо!.. . 1пјепо су га п дочекали. Газдшпша је читаво јутро чистила авлију, претресала собе, сву кућу окадила там.јаном и, у двије собе, упалила два кандила. Двије угојене патке, што их је штедила за љегов долазек, заклала јо, надолмила, и послала у пећ да се пеку, а сама је сјела да расуче бурек, најмилију ппту газда Оимину. II Стојаи је магазу очнстио, уредио неколико рафова, отресао трогодишљу прашину са старих пакета памука п, сврх свега, провјетрио и добро истресао шилту. Пза подне чак се и обуче љепше и, затворивши магазу,