Дело

Д Е Л 0 '238 — А што си радним даном затворио магазу? запита загушљивим гласом, јер су му и уста била пуна праипше. Стојан постиђено обори главу и узви раменима. — Па нзиш'о сам преда те, — прошапта. - А знаш ли ти, да нам сада какав муштерија може отић' оном хупцуту Радовану? — запита газда пријекорно. — Неће отићи. Газда се помаче у колима, на и њему начини мјесто. — Ех, неће, неће, — осијече, — оклен ти знаш да неће? Баш сад може пеко да му оде... Ајде сједи у кола, па ћемо се потље разговарати!... Стојан покуњен, као ошамарен, сједе у кола и замишљено се загледа у леђа кочпјашева, у подерани му гуњац, окићен чичцима и сијеном, служећи му зар ноћас као узглавље. Газдиница Анђа, опазивши газду, широко рашири обје руке и притисну га па прса, стежући све јаче, као да ће га удавити. А какав си ти, па си се задрж’о толико? — поче као пребацивати му. — Ми 'вамо вазда мислили о теби и ужелили те се, а ти нас тамо и заборавио... Хе, хе, хе, — задовољно се поче смјешкати газда Симо. — Немој ти тако мени... Зар ја да не мислим на те? Газдиница га узе за руку и као дијете поведе у собу. Сједоше обоје на шилту. Она га нопово загрли, а он је дохвати за иодвољак и протресе јој брадом. - Па како си још? — запита меким гласом, мазећи се некако. — Добро сам. — А јеси ли пазила на све? -Је ли све у кући у реду? Уреду је. Газда поћута мало. А за Стојана јеси ли се распитивала? Какав је бно у магази? Газдиница се исправи и уозбиљи се. — Ни син ти не би боље радио! — дочека. — Сваки ми нрича о њему и свак га фали. Трче му мушгерије »