Дело

СТОЈАН МУТИКАША 239 к'о овде на солило, к’о да их је све обенђиј'о... У магази* се није ни познало да тебе нема. ” — Ех, ех, неће баш бит' тако, — упаде газда. И више!... Ето запитај кога хоћега, па ће ти казат .л А кад одеш у магазу, виђећеш и сам. "'^•Ибзда заврти главом. А што је данас, у радњи дан, затворио магазу, кад је тако? — Па... изипго је преда те... -Једва је чек'о кад ћеш доћи и све ми је говорио: „ужелио сам се газде.“ Па није мого стрпити, вего је потрч'о, да те час прије види. Газда ућута, Пзвади своје бројанице, без којих није могао ни на пут поћи, и, звекећући њима, гледаше кроз пенџер напоље. Гледао је, како пливају ласте у ваздуху и како стари пијевац, стојећи на врх зида, клепеће крплима и огеже дугачком шијом, спремајући се да одговори пијевцу из комшилука, који је непрестано кукурикао. Затим се лагано диже и, наређујући да се испече кахва, поче свлачити путничко одијело, да обуче своје удобније, старо. Пза вечере, пошто је Стојан изашао из собе п газда са газдиницом остали сами, заметнуше опет разговор. Газда запали цигар и, чешкајући се по табанима, на којима сад није било чарапа, поче кашљуцати, очекујући да газдиница почне разговор. — Био сам пред вече у магази, — поче најпошље он сам, — и, нема фајде криво говорити, а баш је био ваљан! Све ми пјева! И пазарио је доста и прикупио пара, баш како ваља! — Казала сам ја, а ти не вјерујеш, — дочека газдиница. — Вјерујем ти, вјерујем, — опет ће газда мекше, — ама нијесам мислио да ће 'вако знат ... Та нема сто година да је допГо у нас ијош је к'о шегрт а, ето, возио трговину к'о какав старац. Све лијепо! Газдинипа искиде сламку из метле и поче чачкати зубе, замишљено гледајући у таваницу.