Дело

'240 Д Е Л 0 То је рђаво, што је он и данас к'о шегрт, рече кашње. — А да је друкчије, радио би још боље. — Како друкчије? — запита газда. Па... да му даш лијепу илаћу... Радио ти је потЈтено, па поштено и плати! — Ове се године пуно потрошило, — дочека газда. — А шта је оп крив, што си ти трошио? Њему треба плаћати. II ако нећеш ти, платиће други... Звали су га... Газда Симо се трже. — Ко га је звао? — брзо запита. — Звали су га и плаћали му добро, — настави газдиница неуморно. — Вего ако хоћеш да је твој, а ти плати, и још му, као пешкеш, скрој и нове хаљпне. Ове му не ваљају... Он ти треба данас... треба! — Ко ли га је звао? — опет ће газда замишљено. Па тресну бројанпцама, а стиснуту шаку подиже у вис. — А ја могу платит', колико и други! — викну. Даћу му више, иего и онн хунцут Радован, него и газда Марко, него ико! Од сјутра је калфа, па ће имат' п вишу плаћу и, сврх свега, нове хаљине!... Газдиница одобрн главом и пољуби га опет. XII. Осванула недјеља. Чим сс иза плавога, шпљастога брда почело помаљати сунце, са високога црквеиога звопика одјекну циликтање првога звона и, кроз прохладан јутарњи ваздух, разлијегаше се изнад шехерских кућа. Газда Симо истом се пробудио, па, онако још бунован, ночео се протезати и тражити преобуку. А газдиница Анђа пошла уза степенице, ведра и весела као данашњи дан, носећи иреко руке у бошчу умотане, нове повцате хаљине Сгојану. Затече га још у душеку, наслонио се па јастук и замишљено гледао у шаре на ћилиму, освијетл.ене првим зрадима сунца. што се разлили по њему. А што не устајеш више, лијенчино, — као нашали се она и потегну јорган с њега, па га баци у крај.