Дело

I СТОЈАН МУТИКАША 241 г А“неђеља је, — мирно одговори Стојан, — па није преше. Уетани и види, шта сам ти донијела, — опет ће она, пвказујући на бошчу еа хаљинама. — Ово ти је к'о тдптчбгн од газде. Стојан се лијено помаче п еједе на душеку. — Хаљине? — запита. — Хаљине, — одговорп газдиница, открпвајући нх. — Зар ти нијесу лијепе? Па спусти норед њега чохане, гајтанима извезене, чакшире, антерију од стамболскога ч&та, појас на бадеме и тешку широку е&лту. — Аха-а! — отегну он задовољно. — То је к‘о у газдинске ђеце! — 'Ваке хаљине још ниједан калфа у шехеру није понио. А ја сам тидонијела да видиш ко сам и кака сам. Стојан се и не осврну на њу, него, са необичним задовољством, разгрћаше хаљине испред себе, по душеку, и посматраше их. — Фала ти, — рече најпошље. — А све ћу ово ја зарадити! Газдиница накриви главу, потепша га по плећима и, онако исто ведра и весела, опет се спусти низа степенице, да облачи газду. Дуго је Стојан гледао хаљине и окретао их са свакоје стране. Много му се свиђао онај вез око џепова и по ногавицама, па је пипао , тарући очи и једнако мислећи да сања. Обуче се након пуна сахата, пошто је газда већ у цркву отишао и, обучен, загледаше се и поправљаше. Неколике длачице, што су некако прионуле, пажљиво отресе, па стаде према огледалу и погледа се. - Није фајде, кршнији сам него икакав калфа! — рече. Затим лагано снђе низ степенице, пазећи да га газдиница не опазп и не задржи, па изађе на улицу. Накриви фес на лијево ухо, испрси се малко и упути се главној чаршији. — А, Стојане, је си ли ти? — изненада га зовну нечији глас, а тешка рука нечија спусти му се на раме. Стојан се трже, осврну се и познаде Бошка.